Odavno nisam čuo ovako militantne i nasilničke intervencije u obraćanju "potčinjenima", tako sistematsko ignorisanje njihovog mišljenja, toka izlaganja i uopšte, ličnosti svakog ko je na bilo koji način pokušao da obrazloži neki afirmativni stav u vezi Pajtića ili kritički u vezi demagogije SNSa i SPSa, kontramitinga, poziva na linč itd... i na kraju je pozvala posilnog (snimatelja u studiju) da i on, eto, glasa, ne ovako, već onako! Pa Olja, izvikala si večeras sebe za vojvodu!!!

Radnik Fabrike šinskih vozila „Goša" iz Smederevske Palanke Dragan Mladenović, star 57 godina, počinio je juče, 22. marta 2017. samoubistvo na radnom mestu.

Dragan Mladenović se obesio zbog izuzetno teške ekonomske situacije u porodici.

Radnici fabrike "Goša" nisu primili između 15 i 20 zarada, a četiri godine nisu im uplaćeni doprinosi ni za zdravstveno ni za penziono osiguranje.

Fabrika šinskih vozila „Goša" je privatizovana 2007. godine,

Avganistan, priča prva

"...for the sake of the variety of conversation..."

Da se odmah razumemo, ovaj tekst bi mogao da se nazove i ovako: "U krevetu sa Javier Bardemom i Ms Moneypenny", ali ne bi bilo u redu da odmah otkrijemo sve, zar ne? Predigra je uvek bila i uvek će da bude sastavni deo. Bez toga nema ni onog drugog, stoga...

... da li znate, ko na pitanje koliko je sati odgovara sa: "Deset. Tri i deset."

Bond, James Bond. All brand and new. Happy and shiny. Pa ustvari dobro, nije baš ko iz radnje nov. Izhaban je pomalo. I opet izgleda da nije baš ni srećan, a ni ne zrači baš.

Nešto što strašno podseća na život (Kratka istorija letenja u Subotici), Akademska knjiga, Novi Sad, 2019.

Preuzimajući identitet svog glavnog junaka - subotičkog pesnika, bibliotekara i konceptualnog umetnika Slavka Matkovića, osnivača slavne (neo)avangardne grupe Bosch+Bosch - istoričar umetnosti Nebojša Milenković napisao je, pre svega, roman o idealima. "Nešto što strašno podseća na život (Kratka istorija letenja u Subotici)" priča je o moći i nemoći umetnosti, o gradu (Subotici) i njegovoj najslavnijoj građevini, jednoj zemlji (Jugoslaviji) i njenoj umetničkoj sceni, o strastima, čežnjama i erosu kao telesnom ali i mentalnom iskustvu. Istovremeno to je i priča o subotičkim gradograditeljima ali i njenim samoubicama - kao "zaštitnim znakovima" ovog lepog grada. O pseudo-istorijama i fantastičnim povestima za koje u zvaničnim istorijama nije bilo mesta, a koje leže duboko upisane u kolektivne memorije stanovnika grada.

Glavni protagonista, Slavko Matković, protitip je antijunaka: idealista, nesnađen, dosledan, radikalan, svoj. Milenkovićev roman je i knjiga o pisanju i čitanju. Umnožavanjem identiteta, junaci iz knjiga koje čita nastanjuju svakodnevicu Milenkovićevog glavnog junaka koji upravo kroz igre zamena identiteta traži izlaz iz sve teskobnije svakodnevice jugoslovenskih građanskih ratova devedesetih. Iz drugog plana, sve vreme trajanja priče - nazire se Grad, zajedno sa svojom najlepšom građevinom. Neke nedorečene ljubavi i jednako misteriozne smrti...

Još jedan drag, ovoga puta posebno topao dolet golubice.bg:

Oni su svuda oko nas. Prema procenama Svetske zdravstvene organizacije čine oko 1% ukupne populacije. Koliko ih ima u Srbiji ne zna se tačno. Legenda kaže da su to deca vila koja su slučajno ili pak namerno ostavljena kod nas, a mi ih nazivamo deca sa autizmom.

Oni imaju probleme u komunikaciji i društvenim odnosima koji se ispoljavaju na najrazličitije načine ‒ od neprestane priče na teme koje ih interesuju, do potpune tišine. Vole svoju rutinu i ne bi je menjali ni za šta na svetu (da, ta knjiga treba da stoji tačno na sredini te police, ni milimetar napred ni nazad). Možda vas neće gledati pravo u oči, ponekad će vam se činiti da vas uopšte i ne slušaju, ali je jedno sigurno ‒ nikada vas neće slagati, oni to ne umeju.

japanski ulicni bend sa domacim harfistom, jerusalim, centar grada 

Uživajte u onome što je došlo, na način kako to od spolja vidi prestareli amater. A moju zaboravnost i/ili neobaveštenost slobodno ispravljajte i dopunite ako treba - a znam da treba.