Ili, kako sam se provela na koncertu Radeta Šerbedžije i Miroslava Tadića

Ajde odmah da se izjasnim :

Što se muzike tiče, potpuni sam dunster. Imam samo dve kategorije - dopada mi se i ne dopada mi se. A ko je šta, gde i kad pevao ne pamtim ni u ludilu. Tako da ovo ne može da bude muzička kritika, sve i da imam takvih pretenzija (kojih, hvala na pitanju, nemam).

(i malim slovima) neobavezna kao i ja, uostalom. osim za one koji me, u pokušaju da nešto "tumače" sasvim krivo tumače...

prošla ona promocija, čudna, tamna malo, prostor nije bio onakav kakv mi je rečeno da će biti, sve se dešavalo u donjoj sali (nepušačkoj, mada se posle donosilo i piće i pepeljare i od one komemorativne sale ne ostade nišra, nego par spojenih stolova i malo ljudi, koji pričaju)

počela sam priču uobičajenom "žvakom" te knjiga je nastala tamo i tamo, zove se tako i tako zbog toga i toga, u toj knjizi ćete naći to i to, a to i to sam izabrala

Sve je počelo slučajno, kako to uglavnom biva sa većinom bitnih stvari.

Pre desetak godina, kao mlada nastavnica istorije, ali i neko ko je završio nižu i srednju muzičku školu, Ksenija MIrković se  prihvatila  vođenja hora i pripreme predstave  u OŠ " Ljuba Nenadović" u Žarkovu. Na sreću dece sa teškoćama u razvoju, a pogotove one sa autizmom, predstavu je videla tadašnja direktora OŠ „Antun Skala“ (škola za decu sa teškoćama u razvoju) Jasmina Jovanović i oduševljena onim što je Ksenija  uradila, pitala je da li bi pokušala nešto slično da napravi u njihovoj školi. Kako nikada nije radila sa decom sa teškoćama, bila je zabrinuta da li će umeti tako nešto, ali je odlučila da pokuša.

Stefan Milenković ne ume da svira. Vlatko Stefanovski, inače vrhunski majstor i umetnik, obrukao se neviđeno. Ceo event  bio je jedna poražavajuća slika primitivne, vulgarne, nekulturne poseljačene Srbije i njene samoproglašene nove elite.

Ovo je bio uvod, ono što se vidi na naslovnoj strani bloga. A sad razrada i zaključak:

Rastegnut

Ima ih stvarno razlicitih. Ja nisam nikakav poznavalac.

Ali ko cuje ovo i ne svidi mu se... ne znam sta da mu kazem

...eksperiment u blogovanju ..

   Malо igrarije sa fotoaparatom, rasvjetom i muzikom.

pod mojim staklenim zvonom je, zapravo, uvek

vreme za silvijana. njegova muzika je, ma kako se
vremenom menjala, uvek introspektivna,
zapitana, prostrana u svom
komplikovanom minimalizmu...
nekako je izdvojena od ovog
strašnog sveta i pomaže meni
da se izdvojim i mirno pogledam oko sebe
i u sebe..