Ili Kad ćorav progleda, daleko vidi  

Samo je falilo -- majke mi, nismo krivi za: Kosovo, nemaštinu, lošu privatizaciju...
Krivi su neki loši ljudi koji sede tu oko nas.

A što niste imali ministra prosvete, kulture, gospodo?

Sećam se reči uvaženog Mićunovića, koji je jednom prilikom izjavio kako nikako ne bi bilo dobro da prosvetu prepuste  koalicionom partneru/ima -- onda kad se sastavljala prethodna vlada.

Vojo Stanić, bez naslova 

 Posmatrajući ih kako se, udobno zavaljeni na terasi lokalnog kafića uz morsku obalu, bezočno podaju sunčevim zracima, kao da će ih oni iscjeliti od svih zemaljskih muka na koje pokušavaju da zaborave dok su na ljetovanju, pada mi na pamet da ljudi možda ne vode porijeklo od majmunolikih predaka, već posebnog reda praistorijskih guštera. Nekakvih čovjekolikih iguanoida. Naravno, sve to pod pretpostavkom da se evoulucija uopšte i odvija na taj način - adaptacija na životne uslove, spontane mutacije i prirodna selekcija, što sve zajedno dovodi do razvitka vrsta od nižih ka složenijim, od neorganske materije pa do ljudskog roda kao perjanice čitavog procesa.

Од свих месеци, март у својој ћуди има највише човековог. Ако људе упитате шта мисле о томе, многи ће се сложити, али ће мало ко признати да баш он личи на март. Ако призна, то би значило да је потпуно свестан своје превртљивости.

 Igor Marojević rođen je 12. jula 1968. godine u Vrbasu, diplomirao je srpski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Svoju novelu Obmana Boga objavio je 1997. godine, a onda su se nizali romani Dvadeset četiri zida (1998, 2010), Žega (2004, 2008), za koji je dobio nagradu iz fonda Borislav Pekić i nagradu Stevan Pešić, kao i Šnit (2007, 2008), Parter (2009) Majčina ruka (2011) te zbirke priča Tragači (2001) i Mediterani (2006, 2008), i zbirka eseja Kroz glavu (2012) za koju je dobio nagradu „Desimir Tošić“.

Nekoliko knjiga objavljenih kod nas i u inostranstvu i prisustvo u raznim antologijama bilo je dovoljno da stekne status poznatog pisca. Što se tiče pripovedanja, Marojević je po nekim kritičarima začetnik tzv. krtog realizma, a po drugima etnofikcije. Član je Srpskog i Katalonskog PEN kluba i jedan od osnivača Srpskog književnog društva.

 

ILI  NAPOLJE IZ ŠKOLE SA HAJDUK STANKOM, SVETIM SAVOM, NARODNIM PESMAMA I MILOLJUBOM U NARODNOJ NOŠNJI

Bio sam u Srebrenici -- upoznao divne ljude, i Bošnjake i Srbe, spavao u jezivom hotelu, bez grejanja i vode, ali mi je ostala u divnom sećanju. I sve to posle zlih vremena koja su  Srebrenicu zadesila. 

Ubeđen sam da bi većina ljudi iz Srebrenice na tekst koji će uslediti odreagovala sa zaprepašćenjem.

 

- Па, докле човек треба да учи?

- Све док му незнање не буде апсолутно. Тада ће знати највише. Онолико колико је знао и Адам. Без учења нема незналица.

Postoje bliskosti koje nadmašuju sve intimne brodolome i sva društvena posrnuća, kao i neminovnu prolaznost.
Tanja Gajić je jedna od važnih ljudskih bića u mom životu. Tanja je poput mnogih umnih i obrazovanih diplomaca morala da ode iz Srbije, najpre u Španiju, a potom u SAD, gde je uspela da ostvari respektibilnu univerzitetsku karijeru.
Njena

Siguran sam da je ogromna većina ovdašnjih blogera ‘skontala' da se ono Fjodor Mihalovič odnosi na Dostojevskog .., e ali zato iskreno sumnjam da to vrijedi i za ono drugo u naslovu navedeno ime i očestvo.

No prije nego što pojasnim o kome se radi dužan sam dati neku vrstu uvoda.

Danas se u Srbiji po prvi put slavi Nacionalni Dan Knjige. Na današnji dan, doduše po novom kalendaru, 1832. Godine je Dimitrije Davidović, knjažev sekretar, diplomata, ustavopisac i političar, čestitome knjazu Milošu Obrenoviću uputio pismo u kome mu je, savremenim rečnikom rečeno – predstavio projekat Narodne Biblioteke Srbije. Do sada se ovaj dan slavio kao dan pomenute institucije i svih njenih ogranaka koji se kapilarno Srbijom šire, a od danas i kao dan knjige u Srbiji.

(Edit: Narodna Biblioteka Srbije do 6. aprila skuplja knjige za biblioteke Pirota i Leskovca. Svi koji imate knjige bez kojih možete da živite, odnesite ih u Narodnu Biblioteku Srbije, čitaoci Pirota i Leskovca će vam sigurno biti zahvalni. )

Naravno, tim povodom i u to ime su, kao što red i običaj slavlja nalažu, održana brojna predavanja, izložbe, promocije, stručnjaci su se skupili u skupove, bilo je i koncerata, deca su saterana u biblioteke. Dakle, sve kao što treba.

Zaključak će, kao i obično, biti sažet: Ljudi danas ne čitaju dovoljno. Što je tačno. Višak je samo jedna reč, »danas«. Naime, ljudi nikad nisu čitali dovoljno, jer da jesu, ne bi pisci i pesnici krepavali od bede, tuberkuloze i ostalih boleština koje prate bogate duhom i siromašne materijalnim dobrima.

ponekad pišem.