Papir ili elektronika? Ako me pitate, ja sam za papir. Razloga je više, a meni je najproblematičnije to što nikako ne vidim kako bi kompjuterski ekran mogao da mi zameni neke dragocenosti: onaj prepoznatljivi miris papira i štamparske boje ili šum lišća na vetru koji čujem kad god neko u mojoj blizini lista novine.

Na bojazan da ću uskoro biti lišen ovih neprocenjivih

     Пре неку ноћ нисам могао да заспим: несаница. Кажу да она подстиче креативност. Ја о томе не знам ништа. Никад ми се није десило да због несанице напишем нешто ваљано. Вероватно зато што то писање није било писање мојом вољом, већ писање - несаницом. Неважно. Ако не умем да пишем с несаницом, умем да преписујем.
    

Upoznajte Magdu Janjić.

 

Tviterašicu. Pesnikinju. Novinarku.

Tim redom sam išla ja i nabasala na blog.

Pa se zagrcnula.

      Zamisli, živiš u mraku, zamisli nagađaš put do kuće, a posle naučiš. Jedna prodavnica, jedna škola, vrtić, kafić. Sve po jedno. I svi su jedno. Doslovno. Zamisli, vraćaš se pijan kući, i svi to vide, pa si posle toga odmah u drugom stanju, i jebeš se sa komšijom, a možda i sa onim drugim, možda si narkomanka i majka ti je kriva. Da, zamisli da živiš u tom industrijskom naselju u kom živi 2000 ljudi, i zamišljaš da je to Detroit, ali nije. Nego je Besni Fok. I pripada Beogradu, Paliluli i tu nema ništa. NIŠTA.

Kažu da postoji izreka za Srbe: „Kad ih niko ne mučaše, oni se mučahu sami".

To mi pada na pamet kada vidim, ponovo i ponovo, nepodnošljivu lakoću  s kojom neke blogokolege pljuju po Dobrici Ćosiću svaki put kada se njegovo ime pomene u medijima. Izgleda da  nekima  (predvođenim S. Basarom* i drugim povodljivim dušama) to postaje nacionalni

 

 

 

Sve je počelo tako bezazleno, u jednom snu, punom različitih glasova. I posle toga zbunjujećeg sna, osvanulo je sasvim obično sunčano jutro, nalik bilo kom sunčanom jutru. Ali... to uopšte nije bilo obično jutro, barem ne za Proku.

Umoran od sna, naš junak je otišao do kuhinje ne bi li skuvao kafu i odagnao osećanje koje ga je pratilo od otvaranja očiju. Kad, bez najave, džezva progovori: „Izdajniče!“

Kako uspeti u biznisu, Tajne uspešne karijere, Milioner u pet poteza, Šta treba znati o muškarcima, Pedeset saveta za osvajanje ženskog srca, Najbolji saveti za flert, Najveće zablude o vaspitanju, Umeće roditeljske ljubavi, Mali Hektor uči šta je život, Pronađi svog anđela čuvara, Kako da budete najbolji u svemu, Zašto muškarci vole kučke, Nađite svoju zvezdu vodilju...

Ne, ovo nisu reči kojima svoju seansu počinje lokalna gatara, već naslovi najprodavanijih knjiga današnjice, koji nikako nisu sročeni nasumice. Svaki od ovih naslova sadrži barem jednu ključnu reč iz dilema ili pitanja kojima ste bili opsednuti u proteklih mesec dana.

Док сам се у једном будимпештанском тржном центру двоумио око избора божићних поклона за своје ближње, поглед ми паде на сат. Било је тачно 12 и 21 минут. Месец децембар, лето господње две хиљаде дванаесто. Упс! Значи, стигао је.

Једна госпођа тада рече како је заборавила наочари, па се упорно распитивала за квалитет дуготрајне новогодишње шминке. Пошто она није била једина муштерија у радњи, продавачица је сматрала да јој не треба поклањати нарочиту пажњу, па је ужурбано наставила да пакује управо пристиглу робу.

Све је то зачуђено посматрао старији господин, чија је корпа била празна.

Pre neki dan, a u stvari ima i malo duze, dade nas akademski velikan, drug Matija, jedan poveci intervju srpskim medijima. Cini mi se da je sve originalno objavljeno u Politici, a mozda i nije, ali to je u celoj stvari najmanje vazno...

Elem, pitase Matiju cenjeno misljenje o mnogim stvarima, najcesce nacionalno-sudbinske prirode, a Matija nam revnosno odgovori, ne stedeci ni sebe ni nas, onako kako samo on ume: vrcavo, domisljato, seretski, cinicno, sa visine, iz daljine, iz dubina srzi kojima se mnogi (svi?) nikad nece ni pribliziti, a koje su, normalno, rezervisane samo za najvrlije ribice naseg genetskog bazencica...

Ovako sam mislio: pošto blogeri vole poeziju, opet sam preveo pesmu, ovaj put to je jedna koju sam čitao prilično davno, mislim da sam tada bio student i da su Idoli bili u ranoj fazi...pominjem to jer su mi se neke slike iz pesme isprepletale s nekim događajima i sa nekim stihovima iz tog perioda. Mislim da sam u to vreme spremao anatomiju i da je bila zima slična ovoj sad. Odvratan period. Pesmu sam našao u nekakvom štampanom materijalu koji je potom netragom nestao. Ali sam zapamtio naslov i neke elemente...Sinoć sam se toga setio, pronašao pesmu na netu i preveo je.

         U Pilicu je živeo neki učitelj tako snažne mašte da je, dok čita molitve prekriven šalom i molitvenim  kaiševima, bio u stanju da zamisli kako ima snošaj i doživljava ejakulaciju. Bogohulna sekta je to smatrala tako velikim podvigom da ga je izabrala za svog glavara (I. B. Singer: Rob)

Zovem se Isak. Jevrejin sam, naravno. Poreklom iz Poljske, emigrirao sam u SAD uoči Drugog svetskog rata. Dobitnik sam Nobelove nagrade za književnost, jer kažu da sam, kao pisac,  „mag poetske reči, pripovedač maštovitog nerva, tanani slikar drevnih jevrejskih običaja, mitova i legendi, hroničar gorke sudbine svog naroda".