Onda je ovaj kraj Srbije bio gotovo sasvim pust, ne znam:ili je to bilo zbog kakvog iselenija, ili su Turci narod rasterali, ili je kuga pomorila.

Prota Mateja Nenadović

Šta ćeš da učiniš vladaru moj? Kuga je svuda oko nas. Šta ćeš da preduzmeš? Umiru ljudi svakodnevno. Neki su već odavno pobegli, vladaru moj, a ovi koji su ostali sede i čekaju. Valjda tvoju odluku, tvoju pomoć. Ili pomoć od Boga. Eno, crkve su pune. Hiljade se mole i iščekuju milost. Ispred tvoje palate, stoje mnogi drugi. Obećao si im život, a smrt im svakodnevno na vrata kuca i decu im poziva.

Dobar dan. Imate li malo vremena.

Ne, ne traje dugo. Imate priliku da se okušate u nečem jedinstvenom.

Ne mogu da vam kažem detalje, ali u pitanju je igra.

Odmah ću reći ono što dobri blogeri, verovatno, kažu na kraju: Aleksandar Hemon je vrlo zanimljiv čovek. Vanserijski, što bi rekli gimnazijalci. O njemu ćemo još slušati i čitati.

Da počnem od običnih stvari - od njegovog imena i prezimena. Ja volim ime Aleksandar, ma koliko ono bilo staromodno, jer u meni uvek izaziva interesantne asocijacije. S druge strane, prezime Hemon mi je prilično prosto, i ne kaže mi ništa, premda ja volim kratka prezimena, od dva sloga.

      Poznato je da hartija sve trpi. A kako li je tek onome što u našoj svakodnevnoj komunikaciji već uveliko zamenjuje hartiju? Kad jedan od rodonačelnika postmodernizma odluči da se stavi u kožu elektronske knjige, kalambur je neminovan...

  Пр­ву при­чу, под на­сло­вом ,,Пац­ко“, Драгиша Ва­сић об­ја­вљу­је 1914. го­ди­не у ли­сту ,,По­ли­ти­ка“. Пр­ву књи­гу, Ка­рак­тер и мен­та­ли­тет јед­ног по­ко­ле­ња, штам­па­ће 1919. го­ди­не. По ми­шље­њу Сло­бо­да­на Јо­ва­но­ви­ћа, овом књи­гом, ко­ја при­па­да жан­ру по­ли­тич­ко-пу­бли­ци­стич­ких де­ла, Ва­сић је же­лео да по­ми­ри свој „ђач­ки на­ци­о­на­ли­зам са ши­рим људ­ским иде­а­ли­змом ко­ји се у ње­му ја­вио под ути­ца­јем рат­ног ис­ку­ства“.

Због ан­ти­ре­жим­ског по­ли­тич­ког ак­ти­ви­зма, ис­по­ље­ног нај­ра­ди­кал­ни­је у по­ли­тич­ким члан­ци­ма у ли­сту „Про­грес“, Ва­сић, као „обе­ле­же­ни“ опо­зи­ци­о­нар, би­ва упу­ћен на дво­ме­сеч­ну вој­ну ве­жбу на ал­бан­ској гра­ни­ци. По окон­ча­њу ове „ка­жње­нич­ке екс­пе­ди­ци­је“, Ва­сић ће об­ја­ви­ти књи­гу Два ме­се­ца у ју­го­сло­вен­ском Си­би­ру (1921); она је тре­ба­ло да бу­де ње­гов „акт осве­те и од­ма­зде“ та­да­шњој вла­сти.

George R.R. Martin ili GRRM, kako ga zovu njegovi najfanatičniji obožavaoci, je verovatno jedan od najzanimljivijih autora današnjice. Martin se sistematski poigrava s popularnim srednjovekovnim mitovima i smešta ih u kontekst naučno fantastičnog žanra. U njegovim knjigama najveći neprijatelji glavnom junaku mogu biti članovi porodice i, upečatljivo, nema heroja koji padnu iz vedra neba da spasu dan. Moderni trendovi u "gritty" naučnoj fantastici vuku korene direktno iz njegove prve knjige u seriji "Game of Thrones - A Song of Ice and Fire Cycle." Lev Grossman je 2005. objavio članak u Time Magazine-u u kojem naziva  Martina "Americki Tolkien".

Da, čovek ne voli da bude slobodno biće.

Sve me podseća na Srećka i Poca. U trenutku kada Poco želi da ga oslobodi, Srećko plače.

Jednostavno, zašto bismo bili slobodna bića, zašto bismo snosili odgovornost za svoje postupke.
Nema potrebe.
Vidi čuda, EU nas tera da se dogovorimo, a da nam ne postavlja uslove. 
Mudro sa njihove strane, nema šta -- primorava nas da budemo slobodni, a mi ne znamo kako to izgleda.

Srećan rođendan, Ketrin!

Bogdanka i Branko

Njegov skok sa Brankovog mosta u ponedeljak, 26. marta 1984. kao da je nagovestio ono što nas čeka: novokomponovani vođa, ratovi, sankcije, beda, pljačka društvene imovine, ratni huškači i ratni profiteri...

Supruzi Bogdanki ostavio je oproštajnu poruku, u kojoj je, između ostalog, pisalo: „...Zbogom lijepi i strašni živote!"