Čitam vesti, čitam, gledam, osluškujem, pa čak i beležim. Neke uobičajene stvari iz života pamtim. Posmatram, da, posmatram. Motrim. Izolovan sam, a kao da sam sklonjen. Opet, sveprisutan sam. Umem o svemu ponešto da kažem. Neupadljiv sam i delujem beskrajno naivno. Putujem, tu i tamo, prepričavam, smejem se i radujem. Padne tu i poneka sahrana, izjava saučešća, i prekrstim se, poljubim sveću i zapalim je. Nema me na mestima za eksponiranje, a ako baš sudbina ište moje pojavljivanje na tim javnim mestima, onda gledam da sam izvan te ekipe i da izgledam naivno, mirno i zalutalo.

Jutros sam na TV-u gledao direktan prenos u kom su tenkovske granate rušile jednu kuću. Malu. Prizemnu. Ravničarsku. Sličnu našim. Bačvanskim. Ako sam po pitanju preostale ljudskosti i imao nekih iluzija ― poslednja od njih nestala je onog jutra kad su u naš grad počele da stižu izbeglice. Na traktorskim prikolicama, s nešto nameštaja i robom navrat–nanos potrpanom u crne najlonske kese.

Čitavi životi, prošlosti, uspomene, lične istorije bile su spakovane u polupoderane plastične vreće za koje su se ― pogleda sleđenih  strahom zbog svega što im se dogodilo, ali i pred jednako neizvesnom sutrašnjicom ― ovi starci, žene i deca grčevito držali. 

miljenko smoje je pisac splita. dalmacije. toliko je nesporno. dalje ide da je "autentični pisac hrvatske" a u emisiji o njemu se moglo videti da je optuživan i za (sledi budalaština) - jugoslovenstvo!!!! elem, ime milenka smoje, čoveka koji je rekao (napisao) da je čovek "beštija koja piše", u jednom trenutku je moralo da se prlja ili pere tim nekim čudnim duhom - jugoslovenstvom.

Don Žo­ao, pe­ti ovog ime­na na listi kraljeva, ove će no­ći po­ho­di­ti oda­je svo­je že­ne Do­na Ma­ri­je Ane Žozefe, koja je, pre više od dve go­di­ne, do­ve­de­na iz Au­stri­je da dâ na­sled­ni­ka por­tu­gal­skoj kru­ni, ali, evo, sve do da­nas ni­je zanela. Već se go­vor­ka po dvo­ru, po palati i na­o­ko­lo, da je kra­lji­ca po sve­mu sudeći jalovica, op­tu­žba koja se do­bro ču­va da ne do­đe do ne­pri­ja­teljs­kih uši­ju i zlih jezika i samo se naj­bli­ži­ma po­ve­ra­va. Da je kri­vi­ca do kra­lja, to ni­ko­me ne pa­da na pa­met jer, kao prvo, neplodnostni­je mu­ška ne­go žen­ska ma­na, zbog nje su že­ne, uo­sta­lom, i pre­zre­ne to­li­ko pu­ta, a, kao dru­go, ako za to uop­štei ima po­tre­be, tu su i ma­te­ri­jal­ni do­ka­zi, u kra­ljev­stvu već obi­la­toima vladare­ve ko­pi­la­di a, ako Bog dâ, bi­će ih još. Osim to­ga, ne tre­ba kralj da pre­kli­nje ne­be­sa za porod ne­go kra­lji­ca, i to opet iz dva raz­lo­ga. Pr­e svega, je­dan mo­narh, naročito por­tu­gal­ski, ne­ma šta da mo­li za ono što, na kra­ju kra­je­va, je­di­no on mo­že da dâ, a osim to­ga že­ni, onoj ko­ja po prirodi no­si plod, pri­rod­no pripa­dadu­žnost da za plod pre­kli­nje, ka­ko u or­ga­ni­zo­va­nim de­vetodnevnim ta­ko i u pojedinačnim mo­li­tvi­ma.

Zatvara se jedina biblioteka za slepe u Srbiji. Jedina biblioteka u kojoj su slepi, ravnopravni među ravnopravnima, bar kako to Ustav kaže i nalaže, mogli da pozajme zvučne i knjige pisane Brajevom azbukom. Zatvara se biblioteka koja je postojala skoro sto godina.

Nema para. To je razlog. Doduše, očito ih još uvek ima za one koji vide, ali za slepe - ne.

U Srbiji je 12.000 slepih i slabovidih osoba. Još u vreme kralja Aleksandra se brinulo za čak i zvučne knjige za slepe. Ovaj put  Biblioteka Saveza Slepih Srbije "Dr. Milan Budimir" nije predviđena za dobijanje dela novca iz budžeta, neophodnog za njen dalji opstanak. Po prvi put posle četrdeset godina, u državnom budžetu za biblioteku za slepe nema para.

Za slepe se izgleda vraća vreme Filipa Višnjića i prenosne, usmene proze i poezije. Očito ima mračnije i od mraka na koji su i inače osuđeni.

           Pošto je nasekao drva, jedan starac je seo na stoličicu sa tri noge. Takozvani tronožac. Nasekao je dovoljno drva, pa se umorio. A ipak, nije seo samo da bi se odmorio. Seo je tek tako, da bi seo. Plavosive pantalone i bela, možda, nekada davno, ispeglana košulja. Na nogama gumena obuća, a između sečivo sekire. Drška sekire se penje do kolena i završava u čvornovatim

Ima dosta metafízike u razmišljanju ni o čemu.
Šta ja mislim o svetu? Otkud znam šta mislim o svetu! Da se razbolim, onda bih mislio o tome.

Šta mislim o stvarima? Koje mišljenje imam o uzrocima i posledicama? Šta sam meditirao o Bogu i o duši i o postanju sveta? Ne znam.

Za mene je misliti o tome zatvoriti oči i ne misliti. Navući zavese na prozoru... (ali na njemu nema zavesa).

Misterija stvari? Šta ja znam šta je misterija!... Jedina misterija je to što neko uopšte razmišlja o misterijama.

Autor: Stefan Basarić, student srpske književnosti i jezika

1/5 Obućar