Za dva dana Srbija ulazi u drugu deceniju od petooktobarskih promena koje su obećavale demokratiju, prosperitet, evropsku perspektivu, visoki standard, zaposlenost za sve i sve, sve, sve najbolje, baš kao u novogošnjoj čestitki.

Iduća godina biće  predizborna, a možda i izborna pa su  opravdana upozorenja  da stranke vladajuće koalicije, ukoliko se stvari drastično ne promene, na sledećim izborima čeka debakl,jer bi siromaštvo, beda, nezaposlenost i sveopšte nazadovoljstvo mogli  da okrenu glasače opoziciji. Lično mislim da bi, s obzirom ko je opozicija,  to tek bilo katastrofalno.Svaka ozbiljna analiza bi moralo da prvo sagleda objektivno gde smo, a to nije teško, pa onda zašto smo tu gde jesmo, ko je odgovoran i šta se mora uraditi odmah da se eliminišu sistemske greške. Nema narod baš mnogo od toga što će mu neko obećati da će 2050.godine živeti bolje jer je to neproverljivo i nepoverljivo. Dakle, Srbija ulazi u predizbornu 2011.godinu sa nimalo ružičastim startnim pozicijama, a evo samo nekih:

Ili: moj takozvani lični problem s "reformisanim" Dačićem

 

Na početku, voleo bih da se razumemo: ovo nije tekst o Ivici Dačiću. 

Reformisani Dačić samo je povod ― iako mu se ne može sporiti da je potpunom rehabilitacijom SPS-a uspeo nešto što se koliko juče činilo kao mission impossible ― ovo je tekst o nama: nereformisanima, zaostalima u lošoj prošlosti, o nama (zlo)pamtilima, jednostavnije rečeno: kočničarima sveopšteg progresa… 

 Naš problem, naravno, nije toliko što je Dačiću oprošteno sve ― problem je u tome što nama nije oprošteno ništa.

  

Mogao bih se kladiti da će napadači na profesorku geografije Vilmu Grebenarević (XII beogradska Gimnazija, napad u večernjim časovima, na parkingu ispred škole) biti na kraju pronađeni i privedeni. Mogu da pretpostavim (iz ranijih iskustava) da će zgražavanje nad napadom da utihne, a počeće da se javlja čitava plejada ljudi sa izjavama „to su naša deca“ ili drugara sa „nemoguće da su oni to uradili“. Kazna će verovatno biti simbolična i/ili smešna (npr. slučaj napada na Teofila Pančića). Profesorka Grebenarević će verovatno imati sreće i to samo zato što je njen slučaj u medijima bio duže od 3 dana. Ogroman broj profesora tu sreću nema i stvar je otišla predaleko. Poverenik Šabić je u svom blogu odlično opisao kako izgledaju školski dani profesora u srednjim školama u Beogradu i Srbiji. Slažem se sa njim da puko proglašavanje profesora „službenim licima“ neće ama baš ništa promeniti i da je jedini recept koktel raznih mera. Što se mene tiče, smatram da prva mera u slučaju bilo koje vrste nasilja mora biti puna i brza primena zakona. Dakle, svaki nasilnik (u školi, na ulici, u porodici) mora biti siguran da će ga zadesiti adekvatna zatvorska kazna u veoma brzom postupku. Samo to će ga odvratiti od nasilja i ostaviti prostor društvu da mnogim drugim merama (edukativnim pre svega) pokuša da deluje preventivno.

 

Dok srčem prvu jutarnju kafu ...

Srk ...

Listam novine , srkućem kaficu, čekam da stigne Nova godina, pa onako razmišljam sam za sebe ...

Srk ...

Posle operacije Ahilove tetive, (neki analitičari smatraju,medju koje skromno ubrajam i sebe ), da bi predsednik u narednom periodu mogao protiv opozicije primeniti taktiku štapa i šargarepe ...dok

Nema ko od nas nije gunđao kad padne sneg a putara ni od korova. Čuveno "putari iznenađeni" je već prežvakano. S ponosom va, prikazuje kako se radnici JP "VojvodinaPut" iz Pančeva bore za svoj status a i na lep način čestitaju novu godinu

 Jedan odličan video :-)

 

 

Dear Readers,

The most common thing for me to say at this point would be: "Wishing you a Merry Christmas and a Happy New Year 2011"

Of course in Serbia the order would be reversed. And the words would be different. And Christmas may not be mentioned. And the year may be omitted for practical purposes. Otherwise it would be almost the same. Practically speaking.

 Budimir Ničić pokušava da na "Slobodno srpskom" razgovara s ovim... ajd', da kažem čovekom, mada je to teško reći, a i to Ničićevo strpljivo razgovaranje (ako pogledate uverićete se) zaista odaje utisak  nemogućeg pokušaja da se priča s tim... ne mogu da napišem

Gospodin  Bedžet Šalja - direktor Odbora za ljudska prava (nemam želudac da pišem o tome ko je i kako naložio ovog - jeste nekorektna sam - idiota,  koji je pri tome fašisoidan i beslovesan - bez ikakve ideje da ona priča o Žutoj kući ima neke veze s mozgom, drzak, 

Sretnem jednog poznanika, moglo bi se reći i prijatelja i, reč po reč, dotaknemo se jednog konkursa. Iako ga nikada ništa o tome nisam pitao, uz pregršt pohvala na račun nekih mojih aktivnosti, reče kako ne moram da brinem. Kao jedan od mogućih članova nekog nadležnog tela, on će svakako "glasati za mene", onda kada bude trebalo.

- Svaka čast, imaš moju podršku. Ja sam i inače

 

 

Stefan Milenković ne ume da svira. Vlatko Stefanovski, inače vrhunski majstor i umetnik, obrukao se neviđeno. Ceo event  bio je jedna poražavajuća slika primitivne, vulgarne, nekulturne poseljačene Srbije i njene samoproglašene nove elite.

Ovo je bio uvod, ono što se vidi na naslovnoj strani bloga. A sad razrada i zaključak:

Rastegnut

Kada su došli po banane