Foto: Mira Zdjelar

Istorija São Paula mogla bi se sažeti kroz priču o nekoliko zgrada koje su obeležile grad u njegovim ključnim epohama. Conjunto Nacional, jedna od njih, ogromni stambeno-poslovno-trgovinski kompleks na ulici koja je i dalje simbol grada, Aveniji Paulista, danas nema ni približno onoliki značaj kakav je imao u godini svoje inauguracije, 1958. Te godine na vlasti bio je predsednik Brazila koga mnogi i dalje poistovećuju sa najvažnijim trenucima brazilske modernizacije u 20. veku i koga svi i danas popularno zovu JK (Žota Ka), a koji se zvao Juscelino Kubitschek.

Tih pedesetih godina izgledalo je kao da Brazil ide napred, u budućnost koja obećava razvoj i prosperitet. Nedugo posle inauguracije zgrade Conjunto Nacional sledila je jedna još mnogo veća, Brazilije kao glavnog grada. Naravno, kao što to obično biva, pogotovu u zemljama trećeg sveta, odmah zatim šezdesete su donele otrežnjenje u vidu vojne diktature, a JK otišao je, kao i mnogi brazilski intelektualci, u egzil. Ali to je duga priča.

Amerikanizacija - globalizacija - Kinaizacija....?...možda smo već u njoj...

ABAKUS - mala korisna stvarčica, praktična za trgovinu i računanje... still good & works today !

Foto: Mira Zdjelar

Svaki razvoj, a naročito brzi, nagli, nepromišljeni, vremenom postane kompleksna igra lica i naličja, protivrečna pojava koja može da ostavi posledice koje traju godinama, decenijama, vekovima. Iz želje da se odgovori na legitimnu potrebu, da se pronađe izlaz iz neke vrste krize ili zastoja, gradovi znaju da se otrgnu i organskom i planiranom rastu, i da se upute u pravcu divljeg i nekontrolisanog. Proizvodi takvog rasta svedoče o tome koliko je tanka nit između fantastičnog i groznog, urbane utopije i distopije.

The 1977 Bucharest Earthquake occurred on Friday, 4 March 1977, 21:20 local time and was felt throughout the Balkans. It had a magnitude of 7.4 and its epicenter in Vrancea (in the Eastern Carpathians) at a depth of 94 kilometers.

The earthquake killed about 1,570 people and wounded more than 11,000. Among the victims was the Romanian actor Toma Caragiu. Nicolae Ceauşescu had to suspend his official trip to Nigeria.

About 35,000 buildings were damaged, and the total damage was estimated at more than two billion dollars. Most of the damage was concentrated in Romania's capital, Bucharest, where about 33 large buildings collapsed. Most of those buildings were built before World War II, and were not reinforced. Many of the historic buildings that collapsed were not rebuilt; instead, the land was cleared for the building of the Palace of the Parliament. (http://en.wikipedia.org/wiki/1977_Bucharest_earthquake)

Gotovo trideset godina kasnije Bukurešt postaje glavni grad jedne od zemalja Evropske unije, i šesti grad po naseljenosti administrativnog gradskog područja u toj istoj Uniji. Istovremeno, problem sa kojim se Bukurešt suočio posle Ceauşescuovog monumentalnog pretumbavanja centra grada bio je (i ostao) vrlo ozbiljan. Staro gradsko jezgro bilo je ili zamenjeno novim zgradama (Skupština, tj. Palatul Parlamentului, novogradnje u Bulevardul Unirii i nekoliko okolnih ulica), ili pušteno da propada. Mnoge zgrade u pešačkoj zoni oko Ulice Lipscani i danas imaju vidna oštećenja od zemljotresa, a niko ih nije pipnuo za sve ove godine.

   Jutros je Meri upala u našu kuću u Beogradu, histerična, nervozna i povremeno plačljiva. Rekla je samo: Kosta danas su Zeka odveli na" Džeil". Meni je to u devet ujutru zvučalo sasvim OK. Okrenuo sam se na drugu stranu i pokušao da dospavam još malo.
   Međutim ova se raskokodakala kao kokoška koja je upravo snela svoje prvo jaje. Demonstrativno je probudila našu ćerku Margaretu, koja je spavala u potkrovlju, objašnjavajući joj da je njen tata neupotrebljivi idiot koji ne želi da zaštiti svoju decu. Tu sam se probudio.

МОЋ И СЕНКА

На почетку романа Чеда Недељковића („Тежина сенке“, „Сигмапревент“, Врњачка Бања, 2017) прочитаћете опис кратког и необичног телефонског разговора. Кад политички првак странке која је сваким даном све јача подигне слушалицу, чује познати глас и само једну реченицу: „Крава је за продају“.

Ова, наизглед шифрована реченица, сажела је у себи вечити проблем уметности – однос према конкретној, актуелној власти. Током историје, свако знање, вештина, стваралачки замах, темперамент и инспирација били су својина власти или имали неку цену. Тако су створени монументи светске историје: од Вавилона и пирамида до Партенона и наших манастира. Они који не би на то пристали, уз тежак живот, остајали су непризнати и непознати.

          Ово је основна тема романа  ТЕЖИНА СЕНКЕ, приказана кроз животне судбине неколицине бивших ученика истог одељења.

 Činjenica da je novinarstvo u našim podnebljima dotaklo najniže grane na krošnji zvanoj društvo, nije ni tajna, a ni novost. Dovoljno je otvoriti prve u nizu tzv. šarenih dnevnih novina, čijim se klonovima ni broja ne zna, ili uključiti najgledaniju televizijsku emisiju i – svi argumenti su tu, na jednom mestu.

Od naslovne do poslednje strane, od političke pa do crne hronike - parada neproverenih i poluinformacija, nagađanja, tračeva, izjava izvučenih iz konteksta, izmišljenih priča i događaja, olako izrečenih optužbi za najteža dela... Ove tekstualne nakaze naizmenično se smenjuju sa scenama otkrivenih i često unakaženih tela stradalih ljudi, nezatamnjenim licima dece koju je neko napastvovao, fotografijama hapšenja ljudi koji su u tom trenutku samo osumnjičeni...

Imam prsten. Okrugao pa, na ćoše. Četvrtasta burma. Na domalom prstu desne ruke. I vrtim ga često. Taj prsten mi ne donosi vidovitost. Ni malo. Živim u jednoj od dve Srbije i to mi je sasvim dovoljno. Vidim i više nego što bih želeo. Bez da mi se 'javlja'.

Prvu Srbiju čini 'država' i oni koji njome upravljaju ili bi to želeli. Sa svim pripadajućim kastama i društvenim grupama. Ta Srbija ima svoje političare, partije, medije, svoje trgovce, lude, pevače, bogataše, siromahe...I svi oni žive u simbiozi. I svi su važni. Jedni drugima uglavnom. Imaju međusobne odnose. I ove i one. Žive tako i ne obraćaju pažnju na Drugu Srbiju.

Srk...

Čitam jutros po drugi put u kratkom vremenskom razmaku, kako ću opet čekati Novu godinu... ali ovaj put ne u Blicu, već na plakatu koji je zalepljen ispred prodavnice...

Srk...

Naime...Mesna zajednica organizuje večeras doček Nove godine na našem centralnom trgu...program bogat, nema šta...a doći će

Usually I am a little cynical and snide. Usually I attempt to undermine its message. On occasion I have been sappy about it. But like it or not, every year, Valentine's Day gets some sort of bloggal response from me. I have to say I am a little tired of it.