Dobrodošli u “Free Will“ kockarnicu.  Imate priliku da zaradite na igrama koje se odvijaju u vašoj glavi. Krupije je niko drugi do vaš mozak. Zvuči obećavajuće, zar ne?

Почело је све од филозофије као и увек до сада што је почињало било шта што је људски ум постигао још од самих својих почетака, од тренутка када је уопште и завредео тај горди назив људски ум, у том свом превезивању (хвала Милану Новковићу за овај сјајан израз) кроз време и различите периоде свог постојања.

"Mislim da je to jedno mnogo složenije pitanje od: da ili ne, i da ima veze sa odnosom Srba na Kosovu i Vlade u Beogradu, i da je taj odnos bez te simbiotičke veze sa Vladom, nije moguće sačuvati srpski život (živalj?) na Kosovu i mislim da to pitanje koje ste postavili, ipak zavređuje jednu malo dublju diskusiju."

E super.

LINK

... perpetuum mobile!

Pre polaska kući večeras pogledam u kancelariji BBC vesti i slučajno zastanem kod članka o povlačenju osoblja iz US ambasade u Kini zbog hakera koji su ukrali informacije o 21 milionu zaposlenih u državnoj službi u US. Tačnije, više mi je privukla pažnju kao-iz-Dr-Strangelove filma fotka, izobličenog-u-strasnom-izlaganju, lica James Clappera, za kog do tog trenutka nisam čuo, 4th Director of National Intelligence.

I sve mi to proleti kroz mentalni message-digest algoritam sumnjivog kvaliteta da bi rezultat bila dva druga asocijativna ključa:

  • Strast uopšte

  • Neadekvatan alat (no pun intended) da bi se strast zadovoljila

 "Tennis is a dance, and the ball is your partner."

- David Bailey

Eto, šta ćeš, sve reke teku nekuda, pa je tako i ova životna otekla u nekom tajanstvenom pravcu.

ovo je potrebno razumeti...i raditi na tome.

recimo, nasilje...svako od nas je nasilan ali niko ne radi da to promeni kod sebe. (da se pridružim goci novim, mislim i korisnim, čaršafom o nasilju)

foto: Aleksandar Zec

 Umesto najave i poziva na koncert Partibrejkersa,  koji ce se odrzati u subotu na Tasu, preporucujem da procitate odlican Canetov intervju, u kome je na svoj specifian i iskren nacin dao jasan i beskompromisan sken svega onoga sto nas tisti.

O koristi i šteti izučavanja nacionalne istorije počeo sam da razmišljam znatno pre nego što sam nabasao na Ničeovu knjigu " O koristi i šteti istorije za život" (Grafos, Beograd: 1990). Još kad sam počeo kritički da razmišljam o sistemu (obično bude oko 17-te godine, u mom slučaju 20, u mnogim slučajevima nikad) shvatio sam da je učenje istorije imalo za cilj da me ukalupi u mainstream matricu svake nacije – nama dobro a nikome zlo (zvanični moto grada Kraljeva). Sve nacije veruju u isti bullshit zen, da su kroz istoriju uvek bili pravedni, branili svoje a nikad želeli tuđe,

Ako ne računamo statističke repove, sex, boks i slične đakonije, gde su neki mišići ponekad prirodno zategnuti, crni pojas deseti dan danas odnose, bar ponekom od nas u kasnijim adolescentnim godinama, oni koji umeju da nas nasmeju do bolno zategnutih trbušnih i oklolnih mišića, opuste u prirodnom osmehu pametne i kreativne osobe, bez obzira na prazne reči koje, možda, tačno znaju gde idu u svojoj nepotrebnosti, dok niko na njih ne obraća pažnju, iznenada veselo urade iracionalnu stvar, uzbuđeno skuvaju nešto dobro, pevaju do prijatnosti uz dobru muziku bez obzira na kanonično odsustvo izvođačkih kapaciteta, igraju uz ritam ako ne uz graciozno njihanje celog tela a ono bar uz oštro cimanje glavom sa prihvatljivo malim faznim kašnjenjem u odnosu na muziku, ... ima svašta, sve u svemu.

Oni što umeju da bleje sa iskrenim osmehom na licu, da se izrazim na književnom prigrevačkom (lažem, ovo sam maznuo od Beograđana).

U invaziji raznih informativnih gremlina što su donele godine blagih tehnoloških zima, svaki intelektualac (ili intelektualka, the singular includes the plural, he shall include she, and vice versa) koji drži do sebe u preletanju preko znanja koja nemamo mi, nego drugi, uz pomoć premalo proverenih obrazaca da nova znanja stavimo gde im je mesto, će prvo pokušati da uradi sve da bi se podigao na viši nivo.

Koji nivo?