U brzom čitanju jednog članka o ključnim idejama zapadne filozofije dođem do dela gde spominju Žižekovo tamo-negde gunđanje na temu šireg i pasivnog prihvatanja poraza marksizma i kapitalizma, gde bi on prvi poraz preispitao, a drugi iskoristio.

Uopšte mi nije potrebno da idem i tražim šta je on i gde napisao - tj nisam imao vremena - da bih u toj jednog rečenici prepoznao i veliki deo svog sentimenta.

Od marksizma, preko komunizma do Zvezadnih Staza.

A kako me je komunizam doveo do zvezanih staza tu su odjednom i rituali, kojih je serija prepuna u što igri mašte, a što pokušaju da se iz tog nekog budućeg lepšeg sveta ne zatre ljudska jednačina, da ono što nam je lepo i uzbudljivo do te mere da nam dotiče efemernu egzistenciju na ritualan način -iracionalan do nivoa gde ne da se uzročno-posledične veze potpuno gube nego, u stvari, nema ni mesta gde bi se udenule - ne bude isto tako efemerna pojava čije će tragove buduće čovečanstvo samo prebirati po nepreglednom moru istorijskih zapisa. Ili će dede i babe roboti prepričavati unucima robotima.

Pa onda pročitam članak koji kaže da je nama privrženost ritualima evolutivna osobina, čak toliko jaka da ajd, za odrasle bi se reklo da se radi samo o pripadnosti grupi, i potvrdi te pripadnosti, a grupa je važna, ali kod dece, malecke, su primetili dobrim delom neobjašnjivu pristrasnost u kopiranju i izvođenju radnji i rutina koje su negde videli, a kod kojih uzročno-posledičnost njima nije jasna ili vidljiva. Rutine koje razumeju nisu toliko interesantne.

Šešelj je svašta pokazao do sada, no čovek ne prestaje da iznenađuje.

Koloritna ličnost, pričala mi je moja direktorka da su se oni sa žurnalistike na Sarajevskom univerzitetu, tamo 1980-ih, utrkivali ko će ga intervjuisati, da je bio čovek neverovatne elokvencije i lične neposredne harizme. Kada je, kasnije tokom tog perioda, uhapšen zbog direktnog konflikta sa komunističkim rukovodstvom BiH, pisale su se peticije, od Đerdapa pa do Triglava za njegovo oslobađanje. Preživeo je Hag, oslobođen je, prema nekima, da bi provocirao stvarnu odanost Srbije zapadnim reformama.

  Međutim, u danu kada se pojavio ovaj, prilično iritirajuće intonirani tekst, koji piše "bivši britanski ministar za Evropu i Balkan Denis Makšejn za portal Euraktiv", Šešelj briljira, za populističke sentimente povređenog, osiromašenog i poluučenog srpskog elektorata.

           Stalno prigovaram N.-u da prvi utisak kod njega igra preveliku ulogu u procesu formiranja mišljenja o nekom umetničkom delu; kad kažem preveliku ulogu, zapravo mislim da za neke dve sekunde on odluči da li je neka slika, recimo, dobra, odlična, fenomenalna ili je potpuni i nepatvoreni bofl. Večeras smo o tome naširoko diskutovali, i ja sam ostao zbunjen. Nije mi jasno, naime, da li je moguće da za

Drugari, izdokonao sam, ođe u pustinju, jednu ideju, pa ću putovati da je predstavim, narednih meseci. Zanima me šta vi mislite o tome: World Serbian Congress.

Iako na kontinentalna i globalna zbivanja neće uticati poput Rišeljea, Napoleona ili Bizmarka, on će uspeti nešto što nijednom od pobrojanih državnika nije pošlo za rukom - da postane simbolom državnika koji neće biti samo moćan, već i pravedan, i kod koga će, štaviše, kategorija pravde, i u socijalnom i u političkom smislu društvenog blagostanja, biti višestruko pretežnija od kategorije moći. Dok je Rišelje ostao upamćen kao hladnokrvni administrator „državnog razloga", dok je Napoleon ostao upamćen kao vulkanski general pobunjenog građanskog društva, dok je Bizmark ostao upamćen kao konstruktor nacije „od krvi i čelika", De Gol će, pre svega, ostati upamćen kao „pravedni kralj" (franc. roi juste), odnosno kao čovek koji će postati otelotvorenje političke moći koja će biti obuzdana kategorijama etičkog univerzalizma i pravnog konstitucionalizma.

Или Кристофера Марлоуа?

Или обојицу?

Посвећено мојој другарици

( https://www.shmoop.com/doctor-faustus-marlowe/  )

Najbolji opis "brige" zavoda za zdravstveno osiguranje za najmlađe pacijente obolele od dijabetisa,  se vidi kroz ovu prepisku doktora Saše Živića sa direktorkom zavoda.  Šokantno je da se direktorka kroz pretnje nepogrešivo opredeljuje za mnogo manje efikasnu metodu kako bi sačuvala sredstva za pametnije svrhe (platu recimo!!!) 

Kažu, valjda kažu, kako je prvi, i možda jedini uslov da prema nečemu može da se razvije empatija to da to nešto mrda i da ima neku autonomiju - više-manje da ume da nas proizvoljno ignoriše kada mi ne želimo da budemo ignorisani.

A mi smo, kobajagi i više-manje, uglavnom i skoro svi neka vrsta robota danas. Tako to mnogi vole da misle da jeste.

„Mislim dakle postojim", „osećam dakle postojim", „štagod dakle postojim" ne bi trebalo da pomera ovu tužnu jednačinu previše, skoro nimalo u stvari, pošto sam ja ja i nisam ja robot, nego su svi ostali roboti, tj uglavnom, usporednom, nije bitno u stvari kakvo cveće cveta u objektivnoj stvarnosti dok god miriše kako mi želimo da miriše u našim glavama.

A opet, dok su lepe brown oči u koje piljimo periferal značajno pomeren u odnosu na bilo koje druge lepe brown oči, ili lepe plave oči, ili zelene, ili sive, mi, u stvari, nećemo priznati ono što mislimo da priznajemo dok buljimo u nešto drugo, a ne u oči, npr dok posmatramo more ljudi koji svako jutro sinhrono presipaju životnu eneregiju u betonske ploče ispod njih na putu ka poslu.

Kradem Mirelinu ideju ali znam da se ona neće naljutiti na mene.

Iz obilja Zen priča i priča o Zenu, nudim vam nekoliko, koje su srcu, duši i umu mojem drage:

ŠOLJA ČAJA

Nan-ina, japanskog učitelja Zena u periodu Meiđi (razdoblje tz prosvetiteljstva), posetio je jednog dana neki profesor univerziteta koji je želeo da se kod njega raspita o Zenu.

Nan-in je poslužio čaj. Napunivši šolju svom gostu, nastavio je da sipa.