London 

That no shoes or boots with spikes or sprigs be allowed  

je bilo jedanesto pravilo, od dvanaest, malo čudno ali ko zna kakve su sve invencije viđene od tadašnjih boksera u nastojanju da dotuku protivnika . Nova pravila je sastavio sportski vizionar John Graham Chambers 1865 godine u cilju boljeg organizovanja boks mečeva, a koja bi takođe omogućila fer borbe, prijatnu nedeljnu zabavu i klađenje džentlmenima koji su do tada gledali iscrpljujuće borbe golorukih boksera.

Pod patronatom devetog Marquess of Queensberry-a, godine  1867 (deveti je po Biritanici, a na drugim mestima jedva osmi), ova pravila su predstavljena u Londonu i zamenila su London Prize Ring Rules koja se pominju još od 1743. Markiz je voleo sport i u nedostatku sparing partnera propustio bi sopstvenog sina kroz šake.  Neki kažu da je bio i mekane duše pa je Oscar Wilde-a radije poslao u zatvor na dve godine nego da ga prevaspitava na ulici kao svoje potomke.

Kao što smo i obećali, da upotpunimo priču o našim komšijama, evo i Mićinih slika. Prošli put kad smo ga sreli, ali nismo imali fotoaparat,

...svakog dana jedno dete oboli, a svake nedelje jedno dete umre od raka u Srbiji.

... njih 60 odsto ima sreću da se izleči.

VENERA U DEVICI KONJUKCIJA JUPITER U DEVICI - ZADOVOLJSTVO U PRAKTIČNOSTI, HEDONIZMU I PERFEKCIONIZMU!

Venera simbolizuje uživanje, zadovoljstvo, novac i odnose, trenutno se nalazi u znaku Device, i biće u konjukciji sa Jupiterom u Devici koji simbolizuje ekspanziju, verovanje, filozofiju, radost, duhovitost, i donošenje odluka.

 Obično putujem po noći, jer ne želim sebi da uskratim ni jedan trenutak proveden u tom gradu, tako da u Budimpeštu stignem neispavan, negde pred svitanje. Prva stvar koju vidim kada stignem u moj voljeni, mračni grad je elegantni stakleni krov Istočne železničke stanice, ili Budapest Keleti pályaudvar (kako jedino prikladno zvuči); pust peron sa nekim žutim osvetljenjem koje užasno zamara oči, pust peron koji se za tren prošara tromim, pospanim putnicima

Da mi je da se negde skrasim, jednog dana. Da mi je da pustim negde koren, bez žaljenja za nekim drugim mestom u kom sam živela, i pomislim – e, ovde je moj dom. Za ovim sam tragala celog života i znam da će mi deca tu naći sreću. I ostati. Pa i da umrem odmah posle te misli, ne bi mi bilo žao. Ni malo. Samo da osetim kako pripadam negde svom dušom. I da mi deca tu pripadaju.

Umorna sam od ovog lutanja i selidbi, od prilagođavanja, rastanaka i povremenih kratkotrajnih susreta sa dragim ljudima. Od grčevitog traženja prijatelja u poznanicima. Od želje da kažem – idem

E što mrzim kad moram da molim za neku uslugu, a još ako je to nešto vezano za doktore, baš se iznerviram.

Prvo, što je to jedini način (sem privatnih varijanti) da stigneš tamo gde treba pre opela ili bar dovoljno brzo da još uvek može neka terapija da pomogne. Drugo, što uvek moram da pitam prijatelje da li imaju neke prijatelje koji znaju nekog dr, pa sem što i njima izlažem do sitnih detalja sve zdravstvene probleme, obavezno je i gutanje gorke pilule zvane – šta si dosad čekala i zašto ne ideš privatno, što uvek prevedem kao – što si glupa, nesposobna i neodgovorna

Svrati me, onomad, jedna poznanica na kafu u svoj topli dom, onim pozivom što se nikako ne odbija. Šta ću, nemam ni jedan spreman odgovor, a neprijatno mi praznih ruku prvi put u kuću. Zvala me, doduše i ranije, ali više onako forme radi. Ovog puta me bukvalno uvukla, konačno joj je kuća sređena pa da vidim.

Stvarno, nemam reči. Moram vam priznati da sam malo neuredna, mislim, ako mi neko bane pre 11č može da sedne samo na neraspremljen krevet. I onu prašinu primetim tek kad ispratim pogled gosta, ali tu imam spreman odgovor – kuća pored puta, ceo dan ne ispuštam krpu

 Ovo je juče (19.02.2011.) napisao Emin tata :

 "Hteo bih da se zahvalim Leontini i dečici iz hora Čarolija koji su napravili prvi korak ka ispunjenu cilja Eme i njenih roditelja, da Ema stane svoje noge. Nikada u životu neću zaboraviti ovaj dan kada smo prikupili 59125,00 dinara 25 Eura i 120 makedonskih denara. HVALA vam na velikom srcu."

 Ovakve stvari vraćaju veru u ljude. :)

Nedavno sam je pronašla, povučena nekim drugim. Ne znam ko je snimio tu fotografiju. Mora da to beše moj pokojni drug Oleg, kod koga smo tada bili.
Na njoj V. i ja. Nasmejane, onako potpuno bezbrižno, kako samo možeš biti kad imaš 17 i misliš da celi svet, sa svim svojim mogučnostima i čarima, čeka samo na tebe. O iskušenjima tada nismo mnogo znali. O ovim, koja će da nas sačekaju u tom svetu, ništa.
Tada, jedan od najvećih problema  je bio kako roditelje  ubediti da, iako smo se videli nedavno, dozvole to opet. Njima, V.i njenom bratu ili nama,mojoj sestri i meni. Kako uostalom ne razumeju da Novi Sad i Sarajevo nisu tako daleko. Šta fali da odemo tamo samo preko vikenda....Ili oni da dođu, svejedno. Važno da smo zajedno.