Таko glasi naslov romana Nikoloa Amanitija, najpoznatijeg italijanskog pisca mlađe generacije, koji u svojim romanima i pripovetkama oslikava mračne strane svih slojeva savremenog italijanskog, ili bilo kog Zapadnog društva. Njegovo stvaralaštvo moglo bi se odrediti kao crnohumorni, satirični horor. Sve slabosti jedne civilizacije lišene ideala i velikih ciljeva ispoljavaju se u ponašanju i postupcima mladih ljudi, koji u Amanitijevim pričama neumitno upadaju u vrtlog nasilja, kriminala, droge. Ni vinovnici takvog stanja stvari, njihovi roditelji, nisu prikazani u boljem svetlu.
Ипак, Aманитијев бритак црни хумор, који често поприма надреалистичке тонове, чини да ове чињенице о свету у којем живимо лакше прихватимо, као да је подсмех једино што нам преостаје. Романи овог писца култно су штиво пре свега младих читалаца, у Италији и изван ње, по њима су снимљени успешни филмови, а Последња нова година преточена је и у стрип.
Овај роман спада у пишчеве „ране радове" и у њему хумор преовлађује над стравом. Први пут је објављен 1996. године, заједно са збирком приповедака Блато. Превод на српски језик, који је урадио Александар Леви, изашао је 2003. Радња романа одвија се током последњих неколико сати пред долазак Нове године, а јунаци су станари и посетиоци луксузног стамбеног комплекса на периферији Рима, од портиркиног сина, преко прелепе секретарице која је управо сазнала да је дечко вара с њеном најбољом другарицом, времешног адвоката који се спрема да испуни своје најлуђе сексуалне маштарије, разочаране, усамљене педесетогодишњакиње, која је управо остала без посла и размишља како да себи прекрати муке, све до гротескне грофице која организује прославу за римски џет-сет, а бануће јој група разуларених навијача... Како време одмиче, судбине јунака све више се преплићу и воде ка неминовној пропасти. А све почиње сасвим безазлено, једном одлуком младог Кристијана, типичном за његов средњошколски узраст.
Уторак, 31. децембар 199...
1. КРИСТИЈАНО КАРУЧИ 19.00
Кристијано Каручи је имао три могућности да отаља ту проклету ноћ.
Могућност број један.
Да са својим друштвом оде до дома омладине „Аргонаут". Те вечери на програму су били новогодишња мега-дувка и концерт групе Animal Death. Али му је та група ишла на курац. Јебени милитантни вегетаријанци. Омиљена занимација била им је да гађају публику сировим, крвавим шницлама. Кад је прошли пут био на њиховом концерту, вратио се кући сав умрљан крвљу. А осим тога, свирали су некакав одвратан провинцијски рок из Анконе.
Могућност број два.
Да позове Рибљу Кост, да седну у 126-ицу и да оду да виде шта се дешава по граду. Можда успеју и да се увале на неку журку. У поноћ би се сигурно заглавили у општем пичвајзу и наздравили Новој години, окружени морем напаљених кретена налеглих на сирене својих кола.
Боже, који бедак!
Лежао је у кревету и окренуо се на другу страну. Са комоде је узео паклу камела и запалио пљугу.
Камо среће да су ту Есмералда и Паола. Али, њих две су отперјале у Терачину. Ником живом се нису јавиле. Мора да је у питању нека шема. Да су ту, сигурно би пао неки секс. Кад год би се Паола олешила од алкохола, дозволила би Кристијану да је кресне.
Ко јебе за новака рибе ће му дати свака.
Могућност број три.
Отерати све у материну. У лепу материну. Не марити низашта. Кулирати. Бити Буда. Остати у соби. Забарикадирати се у свом бункеру. Пустити неку музику и правити се да то није никаква специјална, већ најобичнија ноћ, иста као и свака друга.
Ова није лоша, помислио је.
Али, постоји и проблем.
Његова мајка је још од пет ујутро у кухињи и спрема јебену новогодишњу вечеру.
Ко ли ју је на то наговорио? - запитао се. Није знао одговор.
Организовала је кркањац за портира из суседне зграде, Марија Чинквеа, и његову породицу (троје деце + логорејична жена + ташта паркинсонка), баштована Ђованија Треказеа и његову супругу, као и чувара Пасквалеа Черкветија који ће доћи са својом двадесетчетворогодишњом сестром Маријарозаријом (одрон риба). Фалио је само Стефано Рикарди, који је те вечери био дежуран на портирници. Позвала је све запослене у комплексу.
Не, није позвала Салватореа Трафарелија, који се старао за одржавање базена. С њим се посвађала.
Моја мајка је невероватна! Запатила их је све и за новака.
Госпођа Каручи била је портирка у тој згради.
Сви заједно, раздрагани. Здудани у ћумезу од стана, као мишеви. Да се разбију од клопе. Да урнишу јетру од пржољака.
Кристијано се придигао из кревета и почео да се протеже. Зевнуо је и погледао се у огледало.
Лице му је било живи ужас. Очи црвене, коса пуна перути. Последње бријање пало је пре два дана. Исплазио је језик. Личио је на тениску чарапу. Помислио је шта би све требало да уради ако би решио да изађе из собе.
Да се умије, обрије, обуче и, што је најстрашније, да прође кроз кухињу и поздрави све присутне.
Херојски чин.
Не... нема шансе.
Дакле, усваја се опција број три.
Закључао је собу. Почео је да њушка ваздух попут ловачког пса.
У собу се увукао неки јак, тежак мирис.
Шта ли то спрема? Прокељ? Пасуљ?
Какав је то језиви смрад? Као да се снабдева на гробљу, уместо на пијаци.
Пустио је музику. Нирвана. Учинило му се да се понео као херој, готово као испосник.
Можеш ти то, друшкане. Буди јебени будистички монах. То је права ствар за тебе!
И поново се загњури у кревет.
* * *
По овом роману снимљен је филм 1998. године, а режирао га је Марко Ризи.