Kafana

 

Zeppelin sam otkrio polovinom 2007. U mojim ocima bila je to mala kafana u okviru lokalnog Doma kulture koja je od normalnog sveta bila zaboravljna a jos krajem osamdesetih. Osnovana je negde pocetkom sedamdesetih kao TV Klub - mesto gde ljudi koji nemaju televizor dolaze da pogledaju ondasnji TV program. Sredinom osamdesetih je ova kafana kolokvijalno nazvana Cumez. Bio je to tada najmanji lokal u u nasem mestu koji nije imao nista sem sanka i cetiri stola sa po 4-5 mesta za sedenje, dakle najvise bi mu pasovalo da je na pijaci ili autobuskoj stanici gde postoji princip kratkog zadrzavanja. Posto je mogao da primi najvise nekih tridesetak ljudi, Cumez je perfektno posluzio kao okupljaliste novonastale - ali kod nas tada relativno malobrojne - hard rock/heavy metal/HC punk omladine. Pored toga sto je zavucen u Dom kulture - dakle ne vidi se sa ulice pa nema sanse da neko slucajno otkrije ovo mesto - radi se o lokalu od nekih 30-40 kvadrata koji je sav u jakoj i teskoj drvenoj gradji (sto je znacilo da kada izbije tuca nema se sta potezati, niti sta moze da bude polomljeno) i uvek u nekim tamnim nijansama, crveno-crnim bojama i sa onim klasicnim kafanskim sankom koji ima vitrinu za pivo i sokove sa prednje strane.

TV klub je privatizovan nekako u ono vreme kada su krajem osamdesetih i pocetkom devedesetih pocele da nestaju kafane da bi ih zamenila prava navala svakakvih kafica, bifea, bistroa, diskoteka, picerija i restorana. Teska vremena nisu zaobisla ni ovaj lokal, zbog opste besparice malo ko je zalazio u kafanu. Mozda je najtezi udarac doziveo kada ga je konacno napustila teskometalna omladina koja je tada vec mogla da zalazi na mnoga druga mesta bez da privlaci previse paznje. Zeppelin je ipak opstao kao kafana koja je preko dana bila steciste lokalnih drustveno-politickih radnika - svih onih ljudi koji su radili u  opstini, u opstinskom sudu, u SUP-u, u osnovnoj skoli i gimnaziji... A bilo je to i toplo i udobno mesto za sve ljude iz okolnih mesta koji su dolazili u opstinu da zavrse sta su imali da zavrse. Ipak, svi ti ljudi su Zeppelin posecivali samo preko dana. Nocu je ovo bila pusta i sumorna kafana. Jedno od onih mesta u kojima se igraju sah ili karte, gde je TV glasniji od muzike a kelnerice matore i namrgodjene.

Kao sto rekoh, ponovo sam je otkrio 2007. kada sam konacno izasao iz nekog perioda uzasne depresije tokom koje nisam izlazio nikuda, niti sam imao zelju da vise izlazim ponovo. Bilo je to predivno i veoma toplo leto i Zeppelin se nametnuo kao mesto kuda mogu da odem sa drustvom nakon sto bismo celo vece presedeli u parku locuci nebrojene limenke piva iz obliznjih trafika (koje su radile samo do 21:00). Zeppelin je u to vreme ponovo postao steciste heavy metal omladine koja je par meseci ranije neslavno proterana iz jedne druge kafane gde su gazde procenile da su metalci ipak previse rizicna populacija sa kojom uvek neka frka iskrsne i zbog koje "posten svet" nerado zalazi u lokal. Dakle, Zeppelin je ponovi imao stalne musterije za popodne, uvece i do duboko u noc! Pored toga sto je u veoma kratkom roku ovaj lokal postao okupljaliste divlje horde lokalnih metalaca i pankera, iza sanka se malo po malo poceli da rade "nasi" ljudi. Vremenom je matorim sankerima dosadilo da se bakcu da raspustenom omladinom, obojica su batalila posao i prepustila ga malo mladjim i izdrzljivijim momcima i devojkama. Na zalost ubrzo je nekoliko novopecenih sankera pocelo da pokazuje simptome ozbiljne iscrpljenosti i hronicnog alkoholizma pa je potrajalo skoro godinu dana dok se u lokalu nisu ustalili ljudi koji su imali malo profesionalniji odnos prema poslu sluzenja pica i odrzavanja reda i mira u kafani.