Mistifikacija

U Vujaklijinom Rečniku stranih reči i izraza, pod odrednicom mistifikacija, piše: n. lat: Mystiffication, Obmanjivanje, obmana, prevara, zbunjivanje, književna prevara, književna prerušenost. Na Vokabular, beta, od reči do reči je prepisan Vujaklija.

Iako u osnovi jeste neka vrsta prevare, obmane, mistifikacija je dobila i svakog dana dobija sve više varijacija i širi se neviđenom brzinom! Primera je tušta i tma i bilo bi iluzorno da ih ja ili neko drugi klasifikuje, poređa, podeli po sličnostima i tako šta.

Skoro sam posle duže vremena ponovo čitao Čas Anatomije Danila Kiša. Danilo se u Času na najkonsekventniji, precizan, analitički, i nadasve duhovit način obračunava s polutanima i mediokritetima akademskih i književnih titula, crtajući im i demistificirajući sopstveni rad/delo ali i njihov kvazi naučnokniževni pristup istom! Po ko zna koji put, iznova sam uživao čitajući Danilove rezove mentalnoknjiževnim skalpelom! Ovo a propos Vujaklijinog: Književna prevara, književna prerušenost!

Mistifikacija može biti i mnogo prizemnija. Najbolji primer za ovu moju tvrdnj su domaćice! Molim uvažene delatnice da ne reaguju na prvu loptu, da ne potegnu na mene i alu i vranu, jer ću to elaborirati na jednom opće poznatom primeru. Recepti! Bezbroj puta sam čuo a verujem i vi, drage i poštovane moje domaćice: Uradila sam sve kako mi je rekla i ispalo mi je gnjecavo ili tako nešto slično. E to je mistifikacija! Ta koja vam je dala recept, izostavila je naoko najsitniji i najbeznačajniji detalj, zbog kojeg njen proizvod može da krasi naslovnicu nekog Kuvara, a vaš je zbog nedostatka istog, gnjecav!

Većina ljudi je sklona mistifikacijama, mistifikovanju, najčešće svesnom ali i nesvesnom, s razlogom (?) ili bezrazložno a sve u cilju da o sebi stvore sliku koju će prezentirati svetu oko sebe, svojoj okolini, okruženju. Bez obzira na mistifikovanje svoje ličnosti, sumnjam da se većina dobro oseća u toj tesnoj koži. Iz ovoga izuzimam spodobe različitih estradnih provenijencija, koje nisu sposobne da sagledaju svoje pravo lice i zato su u svakom trenutku maskirane.

Bavim se profesijom u kojoj se mistifikacija podrazumeva. Od preko dve i po hiljade članova ULUS-a, poznajem ili sam poznavao bar 80%. Kod mnogih mojih koleginica i kolega, mistifikacija je odavno prerasla u glumatanje, mnogi su postali skoro shizofreno podvojene ličnosti a neki kompletno nove osobe. A tek kada se radi o umetnosti kojom se bave, to je za bar devet tomova enciklopedijskog formata! Niko im nije ni do kolena! Treba imati želudac od švedskog čelika da bi se svarile sve imbecilne nebuloze koje izgovaraju govoreći o svojim delima ili projektima! Blag sam čovek po prirodi, slušao sam ih kao Predsednik ULUS-a skoro četiri godine a onda sam doživeo infarkt! Gomilalo se to u meni i najzad puklo! Naravno da se to ne odnosi na sve, generalizacija mi je strana, ima divnih ljudi, umetnica i umetnika par excelance, s kojima se družim i dalje. To su osobe obrazovane, svesne svojih kvaliteta ali im ni u jednom trenutku ne pada na pamet da to nekome nabijaju na nos ili mistifikuju svoj rad. Otvoreno pričamo i razgovaramo o planovima, izložbama, pojedinim delima, pomažemo jedni drugima predlozima, sugestijama, različitim viđenjima iste stvari ali bez i trunke mistifikacije. To su ljudi tz širokih vidika, dokazani i ostvareni.

Imao sam sreću da mi na Akademiji budu profesori koji su još za života bili legende, priznati i kod nas i u svetu. Međutim, ali, bio je i jedan manji broj njih koji su nam solili pamet nepekidno nas bombardujući i mistifikujući sopstvenu umetnost. Srećom, dobar deo nas se nije primio na to!

Ja sam oduvek bio za ono: Reci popu pop a bobu bob! Uvek sam govorio onako kako mislim i bogami na Akademiji sam doživeo nekoliko najblaže rečeno, neprijatnih situacija. Recimo: Uvek sam prvi dolazio u zajednički atelje na Brdu (Topčiderskom) i jednom prilikom dok sam za svoju dušu radio nešto temperom na kartonu, iznenada se pojavio moj tadašnji profesor. Šta to radiš, upitao me gledajući preko mog ramena, tvoje je da drljaš ugalj a ne ovakve gluposti...nikad od tebe neće biti slikar, nikad nećeš naučiti da slikaš! Okrenuo sam se i hladno i pribrano mu dogovorio: Ako i ne naučim da slikam, nisam ni imao od koga! Pobesneo je i izleteo iz ateljea. Rezultat je bila sedmica iz crteža na kraju godine. Meni, koji sam bio (i ostao) jedan od najboljih crtača na Akademiji i kome su Cuca Sokić, Dragan Lubarda i Stojan Ćelić davali samo desetke. Mistifikujući sebe, mistifikujući svoje slikarstvo, želeo je (i ne samo on!) pošto, poto da od nas stvori epigone sopstvene umetnosti. Kraj je bio tužan i patetičan. Ja sam odavno u moždane podrume zaturio tu njegovu sedmicu, prošle su godine i sretnemo se mi, tri, četiri meseca pre njegove smrti na jednoj izložbi. Imaš li malo vremena, pitao me posle pozdrava? Njega je sve te godine mučila nepravda, kako reče, koju mi je naneo. Možeš li da mi oprostiš? Rastali smo se kao prijatelji i bilo mi je iskreno žao kad je umro.

Da se vratim onom: Reci popu pop a bobu bob kao i u nekom mom postu pomenutom ofucavanju mozga.

Dušan Rutar, Filozof i psihoanalitik, kao da je u telepatskom dosluhu  sa mnom. Evo jednog iščupka iz njegovog...recimo bloga, KOLUMNA:

Javna raba uma je tudi radikalna, korenita, saj se nikoli ne ustavi. Človek, ki javno uporablja razum, se ne boji nikogar, zato se ne ustavlja, da bi bil komu všeč, ne ustavlja se, ker se boji, da bi ga kdo kritiziral, ne zanima ga, kaj si ljudje mislijo o njem, kar je seveda logično, kajti človek, ki nenehno razmišlja, kaj si drugi mislijo o njem, ni niti svoboden niti samostojen, ampak je duhovni invalid.
Duhovni invalidi ne morejo svobodno uporabljati razuma. Odvisni so od drugih ljudi in njihovih mnenj. Prav zato želijo biti skupaj, ker imajo v skupini občutek varnosti in moči.

Demistifikatori svih zemalja i profesija, ujedinite se!