Zbog političke krize u Srbiji došlo je do trenda se sve više ljudi beži iz sela u grad, a posle beže dalje. Na kraju završe u nekoj zemlji zapadne Evrope. Takav je slučaj i u selu Vladimirovci kod Skupštinevca. Veliki broj ljudi je pobeglo od mukotrpnog rada, nemaštine, bede, nemanja struje, vode, telefona… Ali to nije najveći problem Vladimirovčana. U selu trenutno živi šest momaka spremnih za ženidbu, ali udavača skoro da nema. Ostala je samo jedna. Marica Dačić zvana Bucka.
Bucka, od oca Slobe i majke Mire, živi u staroj trošnoj porodičnoj kući napravljenoj od blata. Sama se brine o imanju i stoci jer joj je otac skoro umro u zatvoru, a majka pobegla sa švalerom u Rusiju. Bucka je, iako nije završila ni osmoljetku, veoma mudra devojka koja je odlično iskoristila svoju stratešku poziciju jedine cure u selu da sebi digne cenu i olakša život.
Kad je došlo vreme za ženidbu momci su danima obilazili oko Buckine kuće, pevali joj pod prozore, kroz tarabe posmatrala dok je u dvorištu grudi prala i preko plota joj dobacivali: „Bucka, hoćeš li za me poć?!“. Svi osim Čedoslava. Čedoslav jedino nije bio zainteresovan za Bucku, pa je po selu počelo da se priča da je od onih, dok su ga drugi branili da jednostavno ne voli punačke. Ostali momci su to jedva dočekali jer im je to povećalo šanse da će baš oni biti izabrani.
Hteo je i Neša Čančić da digne ruke od Bucke, ali ga je njegov drug Boki prijateljski upozorio: „Nešo, sad ne smemo da stanemo, ženidba ne može da čeka, jel hoćeš da se o tebi po selu priča da si kao Čedoslav?! Jeste da nemaš šanse kod nje jer si feleričan u nogu, ali pamet u glavu i udovoljavaj Bucki.“ Neša je ozbiljno shvatio to upozorenje te je i on počeo da udovoljava Bucki.
Bucka je tu pažnju seoskih mladoženja odlično iskoristila te ih je počela iskorišćavati kao jeftinu radnu snagu. Dok je ona po ceo dan sedela na verandi i sunčala svoje obline, Voja je okopavao njivu, Toma je hranio svinje, Boki je čistio kuću, Vuk je čuvao ovce, a Neša je kuvao ručak.
Bucki se to stanje mnogo svidelo, jer je po ceo dan plandovala i znala je da će taj lagodan život prestati onog trenutka kada bude izabrala jednog od njih, za koga će se udati. Zato je činila sve što je bilo u njenoj moći da trenutno stanje što više prolongira. Voji je ponekad davala da je za sisu pipne, Tomi da je za dupe štipne, Bokija bi u obraz poljubila, Vuka po kosi pomilovala, a Neši zavodljivo namignula.
Ali ni mladoženje nisu sisale vesla i ovaj mukotrpni rad im se uopšte nije dopadao, te su odlučili da pritisnu Bucku da se što pre odluči. Bucki se naravno nije odlučivalo ali nije imala kud. Pre spavanja je mladoženjama obznanila da će se udati za onog ko joj prvi dođe u snove. Oprala se mirišljavom vodicom, obukla najlepšu spavaćicu i legla da spava. Okretala se, prevrtala i najzad zaspala.
Sanjala je ogromnu poljanu po kojoj su od laganog vetra njihali crveni karanfili. Osećala je divan miris cveća, iako karanfili ne mirišu. Golišava je trčala po poljani dok nije naišla na mali šator. Okretala se oko sebe da vidi imali koga, ali je samo videla jedno ogromno prostranstvo. Podigla je ulazno šatorsko krilo i ušla. U šatoru su ležale gole mladoženje. Svi su bili tu i pohotno su je gledali. Bucka pomisli u sebi, da li će ovo biti jedan od onih snova?! Ali, spustila je pogleda na njihove maestralne organe i svima bejahu podjednako mali i nedovoljni da je zadovolje. Razočarana se okrenu i pobeže iz šatora. U tom trenutku se probudila. Već je svanulo i mladoženje su čekale ispred kuće da im saopšti koga je sanjala. Vest da ih je sve u isto vreme usanjala im se ni malo nije dopala. Zahtevali su od nje da smisli neki zadatak za njih i ko bude najbolji imaće čast da bude njen muž.
Bucki se svidela ta ideja i pošto je najviše na svetu volela kolače odluči da će onaj ko bude napravio najlepši kolač osvojiti njeno punačko srce. Mladoženje su se bacile na proučavanje recepata svojih baka i da pripremaju kolače koji će osvojiti Bucku. Voja je spremio urmašice ali su mu zagorele te ih Bucka nije htela ni probati. Toma se isekao dok je rendao čokoladu te nije uspeo ni da završi kolač. Boris je napravio sutlijaš ali je zaboravio da stavi pirinač. Vuk je ispekao prase i bio diskvalifikovan. Nešin kolač je jedino uspeo, ali nije dobro oljuštio orahe te je Bucka slomila zub kad ga je zagrizla. Sve ih je proglasila za nesposobne da naprave kolač koji bi osvojio njeno srce i da se ubuduće moraju bolje potruditi. Mladoženje su pokunjeno otišli kuće, jer ni ovog put Bucka nije nijednog izabrala.
Prolazilo je vreme Bucka je i dalje plandovala a mladoženje radili za nju. Prolazili su tako dani i oni opet stadoše pred Bucku i zahtevaše da izabere jednog. Bucka nije imala kud već odluči da ode na grob svog oca Slobe i da prizove njegov duh. On će najbolje znati koga da izabere.
Čekala je pun mesec, jer se prizivanje duhova samo tad može obaviti, i to veče, tačno u ponoć, ode na seosko groblje da prizove duh pokojnog joj oca. Klekla je ispred njegovog groba, stavila činiju u koju je sunula svetu vodicu, zapalila sveće i tamjan i počela nešto nerazgovetno da mumla. Posle nekoliko minuta zemlja na grobu se zatresa i u činiji sa vodom pojavi se lik njenog pokojnog oca, koji reče:
- Reci ćero moja, što me i na onom svetu uznemiravaš?! Od tebe ni mrtav nemam mira. Zbori.
- Tato, vreme mi je da se udajem. A ne znam koga da izaberem. Svi me mladići u selu oće.
- Osim Čedoslava.
- Jeste, osim Čedoslava, njemu nešto fali.
- Slušaj me ćero dobro šta ću sad da ti kažem. Svi su ti oni nesposobni. Ni za šta nisu. Niko od njih te neće zadovoljiti onako kako ti zaslužuješ… Pojedinačno… Zato ćero nemoj da biraš, već ih uzmi sve. Jedino tako ćeš biti namirena – i lik iz činije nesta.
Bucka pokupi stvari s groba i požuri kući gde su je čekale mladoženje da im saopšti šta je duh rekao. Bili su iznenađeni kad im je saopštila šta je duh rekao, ali nisu imali kud. Protiv duha se ne sme. Sutradan su organizovali grupno venčanje. Ubrzo zatim Bucka ostade u blagoslovenom stanju i posle devet meseci rodila je sina koga nazva Sloba, po ocu. Od tada su zajedno živeli u nacionalnom jedinstvu i zajedno mrzeli Čedoslava kome je nešto falilo.
Predrag M. Azdejković
