Na jednoj klupi sede Palma i njegova žirafa i strasno se ljube. Zaskočio Palma žirafu, kao da žirafu nikad ljubio nije. Žirafa hvala bogu ima ekstra duboko grlo te može da izdrži nalete Palmine jezičine. Pita mene unuka šta rade ovo dvoje i zašto se ljube, a ja ne znam šta da odgovorim. Preznojavam se i u glavi smišljam neku laž, te joj na kraju rekoh da su to ujka i sestrić. Ujka je ovaj visoki što ima veliki vrat, a sestrić je ovaj mali debeli ćelavi. A što se ljube u usta, - pita mene unuka. Pa sigurno zato što se dugo nisu videli, - te je uhvatih za ruku i ubrzah hod kako bi što brže pobegli od njih.
Krenusmo mi dalje parkom, a na sledećoj klupi sedi Tadić. Pored njega veliko ogledalo sa masivnim baroknim ramom. Drži ga sa obe ruke i ljubi svoj odraz u njemu. Ljubi ga tako strasno, kao da ogledalo nikad ljubio nije. Ogledalo hvala bogu kvalitetno te se nije slomilo od naleta Borisove jezičine. Pita mene unuka šta rade ovo dvoje i zašto se ljube, a ja ne znam šta da odgovorim. Preznojavam se i u glavi smišljam neku laž, te joj na kraju rekoh da su i to ujka i sestrić. A što se ljube u usta, - pita mene unuka. Pa sigurno zato što se dugo nisu videli, te je uhvatih za ruku i ubrzah hod kako bi što brže pobegli od njih.
Ne može čovek više normalno da se prošeta parkom.
Krenusmo mi dalje parkom, a na sledećoj klupi sede Vuk Jeremić i Miladin Minja Kovačević. Zaskočio Vuk Minju, kao da Minju nikad ljubio nije. Minja hvala bogu jak i izdržljiv te može a izdrži nalete Vukove jezičine. Pita mene unuka šta rade ova dvojica i zašto se ljube, a ja ne znam šta da odgovorim. Preznojavam se i u glavi smišljam neku laž, te joj na kraju rekoh da su i to ujka i sestrić. A što se ljube u usta, - pita mene unuka. Pa sigurno zato što se dugo nisu videli, te je uhvatih za ruku i ubrzah hod kako bi što brže pobegli od njih.
Već mi je bilo muka od šetanja po parku, te se uputismo ka izlazu, ali na poslednjoj klupi u parku sedeli su Velja Ilić i Vojislav Koštunica. Zaskočio Velja Voju, kao da Voju nikad ljubio nije. Voja hvala bogu navikao na grubosti te može da izdrži nalete Veljine jezičine. Cima mene unuka za rukav i pokazuj na njih.
- Vidi, vidi, opet ujka i sestrić. Ajoj što je sestrić ružan. Hajde da ih bijemo.
- Iju, to nije lepo. Mi smo civilizovani i ne bijemo druge ljude, koliko god da nam se gade.
- Ali zašto? To je tako zabavno. Hajde da im skačemo po lobanju. samo malo.
- Šta je s tobom dete? Ne može.
- Mooooooolim te. Evo ponela sam i portabl bejzbol palicu. Ti ne moraš ništa da radiš, samo gleda i pazi da niko ne naiđe. Ja ću sama da im lomim koske.
- Smiri se već jednom. Kakvo je to ponašanje!
- Hajde da ih bijemo. Da satremo bolesne monstrume, mamu im jebem.
Nisam mogao da prepoznam svoju unuku. Lice joj se zacrvenelo. Puna besa i mržnje. Uplašio sam se njenog ponašanja. Velja i Voja su se zagrlili i tresli se od straha, dok ih je ona psovala i spremala da ih prebije. Video sam u daljini policajca. Mahao sam mu i pokušavao da ga dozovem. Kada je prišao, sve sam mu objasnio i insistirao da uhapsi moju unuku i da spasi Velju i Voju.
- Jeste da si mi unuka, ali ovakvo ponašanje ne mogu da tolerišem, - rekao sam joj dok ju je policajac odvodio sa lisicama na rukama.
Izvinio sam se Velji i Voji zbog pretrpljenog straha i neprijatnosti, a oni su nastavili da se ljube.
Predrag M. Azdejković
Volim Srbiju onoliko koliko ona voli mene
