Gost autor: St.Jepan

„Moraš, Majo, s rečima opreznije, ne mogu se tek tako gomilati, valja urednije misliti... Jer, što rek'o Njegoš, 'nije reč šarena marama da je oko vrata vežeš, no je reč ptica lutalica'. Kad odlutaju van tvojih uskih, fondacijski napaljenih krugova, te tvoje reči neće razumeti niko. Stoga bi, ako je moguće, valjalo kakvo bilo razjašnjenje."

 

 u kraljevstvu erindol, na veliki praznik beltejn, kada se sreću
svetlost i tama, vile imaju posebnu moć.

Da se sloboda uvek iznova osvaja i da se za znanje uvek ponovo bori, najbolje pokazuje jedan primer obrazovne aktivnosti na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Ugledna škola. Što bi jedan moj drugar i tamošnji predavač rekao: "u odnosu na druge državne fakultete ovaj naš je berklijevski liberalan". Dakle, relativna stvar.

Ali ostavimo ocenu liberalnosti i progresivnosti za kasnije, nakon što vidimo kakav je pedagoški doprinos ove ustanove ispitivanju teme poput "seksualnih devijacija".

 

UPDATE >>Uprava Fakulteta političkih nauka, dekan Ilija Vujačić i nastavnik na predmetu Socijalna patologija, prof. Miroslav Brkić, su se blagovremeno i odgovorno oglasili povodom ovog slučaja i preduzeli aktivne mere kako bi se uočeni propust ispravio.  

Integralni tekst saopštenja je dodat i u nastavku ovog blog posta, kao i odgovor na ovu pohvalnu inicijativu Fakulteta političkih nauka.

 

Sve ili gotovo sve smo isporobali, ali nam ne ide.  Nije nam valjao socijalizam sa ljudskim likom, nije nam uspevalo samoupravljavaljanje, kod nas se u poslednjoj deceniji nije primila ni demokratija, ni višestranački sistem, ni liberalna ekonomija, ni to sa republikom baš nam ne ide najbolje, a ni privatizacija nam nije uspela. Šta i kako dalje? Ostalo nam je nekoliko mogućnosti.

Kada sam oko 1. maja objavila blog da putujem u Istru i Kvarner (Rijeka, Cres, Lošinj, Krk, Motovun, Grožnjan i tako te lepote), manula sam se računara i internet konekcija za neko vreme, čak nisam ni po istarskim kafićima u predahu jurila wirelles, pa sam tako srećom uspela i da sebi ne pokvarim sjajno raspoloženje koje me ophrvalo, onim prozivajuće-prosvetiteljskim

Mnogo toga je do sada napisano o društvenim mrežama. Slobodno može da se kaže da su novi mediji informativni, bitni, besmisleni, pozitivni, subverzivni, zanimljivi, zabavni, dosadni, elementarni, razvijeni, kao i da su sve to podjednako. I da, naravno, donose promene. Ono što je potpuno izvesno je da će biti tu, oko nas, još dugo vremena. Zato je moje pitanje danas, da li vlade treba da urade više u tom polju? I, na kojim platformama konkretno?

 

#tvitomanija regionalni skup, održan u Hrvatskoj prošle nedelje, okupio je najbitnije tviteraše i one koji bi da to postanu. Zoran Stanojević (@zozast) dao je pregled liste učesnika u prošlonedeljnom Vremenu . Na listi su novinari, privrednici, PR menadžeri, umetnici, a provukli su se i neki (hrvatski) političari. Ali nije bilo diplomata.

                                                                      Da li pauk zna kako pravi paučinu?

Posle višegodišnjih I wish I could once go there, najzad mi se ostvaruje plan: posećujem Jerusalim.

Ostaću najmanje dve sedmice, sa više jednodnevnih izleta u neka okolna mesta, kao što su Vitlejem, Jerihon, Hebron, pa i Nazaret, Kana Galilejska i druga (kaže se: „sve je blizu Jerusalimu"), ali i jednim trodnevnim izbivanjem, radi posete jednoj srednjevekovnoj znamenitosti u Sinajskoj pustinji, u Egiptu.

Uz malo stvari koje nosim sa sobom je Veliki rat, od Aleksandra Gatalice, da čitam u avionu, ili uveče u hotelu.

Ali u avionu misli su mi stalno okupirane predstojećim boravkom u Jerusalimu.

Da, dobro ste pročitali odrednicu, pišem o seksu.
Doprlo mi je do ušiju, rekla bi Šeherezada a ja posle dugo vremena naiđoh na Domanovićevu Stradiju. Evo samog početka:

U jednoj staroj knjizi čitao sam čudnu priču, a vrag bi ga znao otkud meni ta knjiga iz nekog smešnog vremena, u kome je bilo mnogo slobodoumnih zakona a nimalo slobode, držali se govori i pisale knjige o privredi a niko ništa nije sejao, cela zemlja pretrpana moralnim poukama a morala nije bilo, u svakoj kući pun tavan logika al' pameti nije bilo, na svakom koraku govorilo se o štednji i blagostanju zemlje a rasipalo se na sve strane a svaki zelenaš i nitkov mogao je sebi kupiti za nekoliko groša titulu: veliki narodni rodoljub.

Danas je na mail Ubuntu zajednice Srbije, povodom juče objavljenog potpisivanja ugovora između Ivice Dačića i kompanije Microsoft u navedeno vreme od anonimnog korisnika došlo ovo pismo, i tu se po prvi put eksplicitno spominje neka egzaktna suma od 27 miliona dolara vrednosti licenci, kao i vremenski okvir od tri godine koliko ovo iznajmljivanje traje. Dakle ukoliko vreme pokaže da je iznos egzaktan - imamo insajdera.

Poruka je poslata preko servisa za slanje maila koji nestaje nakon 10 minuta, korisnik se time obezbedio za anonimnost. Zanimljivo?

(Neke kontroverze jednog suđenja)

Bavila sam se u poslednje vreme proučavanjem načina na koji se u nas organizuju takmičenja za učenike osnovnih škola. Ljudi moji, komendijeeee... kao i sve ostalo u nas što je komendija. Načitala sam se takvih gluposti i nagledala takvog razmimoilaženja teorije i prakse, da je to za strip.

Počnimo od činjenice da stručno uputstvo o tome kako se takmičenja imaju organizovati donosi jedno odeljenje ministarstva, kalendar takmičenja drugo odeljenje ministarstva, a organizaciju izvodi stručno društvo koje ministarstvo odredi. I onda međusobno ne razgovaraju.

Ljudi koji ne vraćaju knjige

Odnos države prema kulturi je tema koja ne silazi sa štampanih stranica a ima o tome i na televiziji. U tim žalopojkama prve redove zaposedaju uglavnom Narodni muzej, Muzej savremene umetnosti, filmsko stvaralaštvo, teatri, zaštita spomenika kulture, izdavaštvo i tako bi se moglo još nabrajati a gde državne nadležne institucije, posebno Ministarstvo kulture, ne prate svoje obaveze i ponašaju se nedovojlno odgovorno nanoseći štetu kulturi, mada im je unapređenje kulture obaveza zakonom određena. U toj priči zaboravljeni su dragoceni pregaoci, ali ne manje važni, koji svojim ličnim naporom i delovanjem pokrivaju ogroman prostor realnog kulturnog života i doprinose, možda i više od onih prvih, da kultura opstane i ne potone sasvim. Galerije, male pozorišne scene, ateljei, umetničke radionice i druga mesta gde se stvara autentična kultura i promoviše su zapostavljena i ostavljena da se sama o sebi staraju i snalaze.

Kažu da se istorija ponavlja, ali uvek kao farsa. U našem slučaju kao tragična farsa: Komunisti su nekada jahali popove, a popovi sada zaskaču dečake!!!

Ali, ni to nije sve! Glasali se, gladujte! Pardon, gledajte:

Gost autor:Kristina

S obzirom na to da je prethodni blog pokrenuo stvari sa mrtve tacke, makar u tome da su se mediji malo trgli i objavili nekoliko rubrika, evo jos jednog priloga moje drage prijateljice Kristine:

Neiscrpna tema je obrazovanje u Srbiji, a kao najnoviji povod je inicijativa nastavnika da dobiju status službenih lica, zbog nasilja koje trpe u školama.
Oduvek sam kao inženjer volela lep izraz za ovu vrstu rešenja, tzv „end of pipe solution". Ovaj izraz je popularan u oblasti zaštite životne sredine, jer praktično kaže da zagađenje ne rešavate na početku procesa, već čekate da izađe na kraju cevi pa da se njime bavite.