»Sadašnjost je njihova, ali budućnost je moja.« (Nikola Tesla)

 

Obično u Liku ulazimo leti. Kad upeče zvezda bez milosti, makija se zguri od vrućine, ono malo trave se pretvori u suvotu koja se na dodir u prah pretvara, samo boce se srećno plave, a kamen se rastapa dok na njemu treperi jara. Jedino se u useklinama napravljenim tankim i presušivim vodama, dragama dugog prvog a, zeleni  neko ubogo drveće koje onako kegavo i trnovito prkosi svim zakonima gravitacije. I svaki put mi padne na pamet, kako je moguće da se među tim gudurama, gde je i đavo rekao laku noć, u tom kamenjaru u kom caruju zmije i vetrine, rodio najveći sin naših naroda. Kako su tumarali i spoticali se geni po tom bespuću, i uspeli da se sastave u spoj potreban da nastane genije kog vreme nije moglo da stigne, niti još uvek može. Šta uopšte rade ljudi u onim grupicama kuća, koje kao lastavičija gnezda se guraju po kamenju, pod horizontom istim tim kamenom porubljenim?

               To je jednostavno tako. Nekog pravila nema. Dešavaju se odlasci i dolasci sasvim neplanirano, uglavnom iznebuha, ničim najavljeni. Neki radosni, neki tužni, a neki tek onako, jedva vredni pažnje.
               Navikne se čovek, pre ili kasnije. I postane zahvalan na  malim iznenađenjima koja nije umeo ni da nasluti.

crvendać, copyright (5) albicilla

Lajkovačka pruga je mitska trasa kojom je pre pola veka kompozicije vukla parna lokomotiva, da potom usled „modernizacije železnice“ linija bude ukinuta, šine uklonjene, a ruta asfaltirana. Bio je to isprva dobar, iako ponešto uzak put, održavan koliko i sve drugo u zemlji, pa se asfalt dezintegrisao, šljunčana podloga izvirila i, nekako s nastupanjem novog milenijuma, put prerastao u makadam.

"Косово нас спречава да поправимо зубе и почистимо двориште. А чим га предамо, престаће да прокишњавају операционе сале, а покрадени шахтови ће се сами вратити на своја места."

 

Ovo je u jednom od svojih skorašnjih intervjua izjavio Matija Bećković i tu je direktno postavio jedno od najbitnijih pitanja u savremenoj Srbiji: Hoce li se situacija u Srbiji promeniti ulaskom u EU? Naročito ulaskom na ovaj način?

 

Javila mi se čim je krenula akcija "Majka Hrabrost". U to vreme radila je kao novinar u časopisu "MAMA". Podržala je akciju svim srcem, pisala o njoj, ponudila mesto u časopisu za najavu svih aktivnosti. Posle je pokrenula svoj časopis "Roditelj i dete", prenosila neke moje blogove koji se tiču problema u školstvu, nudila mi da pišem redovno za isti... a ja bila lenja, pa odbila. Najviše od svega me je plašila energija kojom ta žena zrači. Ono, kad se umoriš gledajući šta sve ona stigne i postigne. Em je uređivala časopis, jurila sponzore i autore, em je stalno organizovala nekakve sajmove i dečije manifestacije, em je povrh svega bila majka dvoje osnovnoškolske dece. Sve je stizala i postizala. Da se smrzneš.

Kad se ispostavilo da smo komšinice i da njeno dvoje dece pohađa istu školu u kojoj je moj sin počeo da pohađa predškolski program, našla je vremena i da popijemo kafu. I tad sam prvi put shvatila da ona ne samo da pored svog posla i aktivnosti jeste majka dvoje dece, već da s mlađim Veljkom, otkada se rodio, redovno odseda na Institutu za majku i dete.

Тог четвртог маја се моја зграда затресла од сирене на крову, обележавајући прву годишњицу смрти нашег Друга. Скочио сам и стао мирно пред сликом на зиду. Чаше су поскакивале по сточићу у дневној соби. Нису хтеле да стоје мирно. И то не неке стране чаше, не, већ наше, обичне, домаће издајице од два деци. Био сам бесан на њих и заклињао се у себи да их нећу више брисати сувом крпом после прања, па нек им остану флеке од сушења.

Omne animal triste post coitum, veli stara latinska izreka. Pre no što se pozabavim ljudskim rodom koji je takođe animalnog porekla, moram reći da od malena pamtim tužan izraz na licima pasa koji se posle sparivanja, još uvek spojeni, vrte u krug ili mužjak vuče na jednu stranu, ženka na drugu ili jače vuče slabije. Taj izraz je zaista triste! Izgledaju kao da su skrivili nešto, uši su im pognute, tužno molećiv pogled, dirljivo za gledati a pomoći nikako.

U životu sam se nagledao koitusa petlova s kokoškama, vrabica i vrabaca, golubica i golubova, konja i kobila, bikova i krava, nerasta i prasica, čak šimpanza ali nigde ne videh to triste, naprotiv, kokoška bi se, što bi rekao Branko Ćopić, razrakoljila, otresla perje i nastavila da čeprka po bunjištu ili već gde ne, pevac zvani horoz bi kukuriknuo iz sveg glasa uz mahnito mahanje krilima...

Francuzima i Nemcima bila je potrebna nepuna decenija da se nakon dve ratne klanice tokom XX veka pomire i zajedno krenu u epohalni proces stvaranja ujedinjene Evrope.
Na žalost i na nesreću ni posle dve decenije Hrvati, Srbi, Bošnjaci i Albanci ne izlaze iz rovova 20. stoleća!!! Kako je to moguće? I zašto!?

Odgovor na ovo pitanje pokušali su na pronađu učesnici Okruglog stola održanog 6. aprila 2013. u Sarajevu o temi: Stanje međuetničkog poverenja pre 1991. i danas.

Danas je 33 godine od smrti Tita.  Na sahranu doživotnog jugoslovenskog predsednika, došlo oko 700.000 ljudi, među kojima 209 državnih i partijskih delegacija iz 128 zemalja. To je bio najposećeniji pogreb nekog državnika u 20. veku.
Poslednju poštu Titu, koji je bio i jedan od osnivača Pokreta nesvrstanih, tada su odali 31 šef države, 22 premijera, četiri kralja, šest prinčeva i 11 predsednika skupština. Iz sveta podeljenog po hladnoratovskim linijama, došli su državnici iz oba bloka.

Da je znao koje će sve dileje doći posle njega molio bi Sv.Petra da ne umire.Dopdušre, danas su svi na ovim prostorima mnogo religiozniji nego onda pa se mole svojim bogovima ali mala vajda jer osim što se masovno krste i klanjaju valjda treba nešto i raditi.To se pre svega odnosi na političke elitice posle njega a bogami i narod , nego narod je slepoverovao onima koji su mu prodavali rog za sveću i bogatili se dok je narod siromašio, tukao se međusobno a da i ne zna pravi razlog nego ih zavadili i naterali. Sada verovatno većina naroda vidi ali ga stiglo ono da se kasno kajati.Za ove 33 godine Jugoslavija ne samo da se raspala nego su svi nazadovali dok je normalan svet napredovao.

Mnogi moji nekadašnji gosti, a sadašnji prijatelji kao i oni koji su mi prvo postal prijatelji a zatim i gosti, a ponekad i prijatelji prijatelja i prijatelji gostiju mi se veoma često obraćaju sa najavom svog dolaska. Sadržaji tih najava variraju u listi pitanja koja postavljaju ali svima su uvek zajednička pitanja koja se odnose na političku klimu i samom Egiptu a i u celom regionu. Uvek ista pitanja postavljana na raznim jezicima. Sadržaj bi se od prilike uvek svodio na isto: “Ajde, molim te mi reci šta se to u stvari ZAPRAVO događa tamo?”

Rada je imala  tremu i Bane je to osetio.  Dok su se spuštali Čuburskom ulicom čvrsto mu je stezala ruku, kao da hoda po ledu;  kad su skrenuli u Kraljevića Tomislava, stisak je postao grčevit. Pokušao je da je malo raskravi : “ Ne brini, ne ideš kod kraljice, idemo kod mene. I majka i tetka su sasvim jednostavne žene i sigurno Te neće pojesti, naročito zato što su stalno na dijeti“.

Dijeta je, već na prvi pogled, bila neuspešna. Gospodja Olga, Banetova majka, bila je nešto niža od Rade, prijatnog okruglastog lica sa plavičastim očima, pravilnog stasa po kome je pravilno rasporedjeno dvadesetak kilograma viška. Tetka-Ruža, kojoj se Bane obraćao sa Tante-Roz, bila je iste visine kao i sestra, tamno plave kose i izrazito plavih očiju, strogo napućenih usta i viška kilaže nepravilno rasporedjenog oko kukova.  Odbor za doček  upotpunjavao  je Pera, mladji od Banetove mladje braće, preterano krupan jedanaestogodišnjak vodnjikavo plavih očiju i bujne grguravo plave kose, kao da je kolmovana.

Beograđani često kažu da im je veoma teško i da pate, osećaju duševne boli kad se ruše stare zgrade ili čak i neki kvartovi i kada se tamo, umesto onog šte beše nekada građeno, niču nove kuće i menja se lik naviknute urbane matrice. Vračara, na primer, mada i sa drugim krajevima po gradu nije drugačije. Nostalgija progovara i racionalni razlozi su tada u drugom planu ili se uopšte ne pominju jer i kad racionalno krene da razlaže detalje i sve što se tom prilikom razmatra mogu ponekad da budu ubedljiviji od nostalgije a koju ipak osećaju samo starosedeoci, ovi novi klinci to ne razumeju i njihovi predlošci za nostalgiju su sasvim drugačiji. Građani imaju utisak da se prošlost, događaji koji su nešto značili u predhodnom vremenu, koji su se desili baš tu a bili su važni za njihove živote, rušenjem i uklanjanjem zgrade, promenom izgleda grada, zauvek briše, a samim tim i njihovo sećanje ili oni sami jer su bili učesnici događaja koji se tu zbio. Naravno, zaboravljaju da je matrica grada ili kvarta u kome su odrasli samo pre manje od jednog veka bila poljana ili naselje seoskog tipa, pa je uznapredovalo a što učiniše njihovi pretci.

 

Синиша Ковачевић

26.04.2013.

Госпођо председавајућа, даме и господо, госпође и господо министри,

Имао сам потребу и намеру да се обратим и господину премијеру и председнику државе, видим да их, нажалост, нема, али ће бар изостати срџба премијерска, будући да, како се приближава тренутак када Пепељуга треба да изгуби ципелицу, коњи да се претворе у мишеве, а кочија у бундеву, срџба нашег премијера према ДСС расте, тако да је у том смислу можда и добро што није овде.

 

U dvoristu moje osnovne skole, na velikom odmoru, ali i pre i posle nastave, pocetkom osamdesetih su se pevale obrade tadasnjih hitova velike jugoslovenske rok scene. Dacu dva primera, a bilo ih je jos nekoliko...

Maljciki - VIS Idoli
"Plamene zore,
bude me iz sna.
Otvaram oci,
vidim Siptara..."

Motori - Divlje Jagode
"Nose bele kapice,
o pojasu kantice...
...
Siptari, Siptari,
Siptariiiiii..."

I posle se, kao, cudimo kako i zasto smo izgubili Kosovo...