Narečeni studenti su Normand Archambault, Loïc Mireault i Félix Marquis-Poulin, sa Centre NAD, a video klip je napravljen u okviru radionice simulacije produkcije na osnovnim studijama 3D animacije i digitalnog dizajna.

- mama, mozemo li nekad da odemo u srbiju?

19. decembar 2012. 

Ovo je prekoredni post, pre dva teksta koja su mi preostala o Kini ali ih još nisam napisala. Javljam se zbog ljudi koji brinu ako me dugo nema.

Pre dva dana sam ušla u Laos. Do poslednjeg trenutka u Kini imala sam cimanja, ali nekako me na kraju pustiše da izađem iz zemlje. I uopšte nisam sigurna da ću se tamo vraćati na proleće.

Alea iacta est,  Uskliknuli su svi dvorjjani  oko gospodara Vucica. Vec zamisljam dupke punu Marakanu sa cijih se tribina ori: alea/alea  alea alea...iacta est ,iacta est.Misko, Tajkun nad tajkunima,  je dobio tridesetodnevni pritvor. Gospodar je ovim cinom presao Rubikon i nazad mu nema. Ko ce sad da ceka sudski epilog ili makar zvanicnu optuznicu. Ko ce da ceka hoce li gospodar krenuti neselektivnim redom sve prateci izvjestaj pokojne Verice Barac. Hoce li na red doci i Beko, dokazani prijatelj uz postelju, i bivsi/ sadasnji ministri ili ce ih u  najgorem slucaju milostiva kraljica, odnosno predsednik, abolirati.

To nije baš slika. Više crtež, malo olovka malo tuš. Na kartonu koji sa zadnje strane ima fleku, od nekog lepka mislim. Nikakav poseban karton. Sa one strane gde je slika je ona bela podloga, a sa druge strane ona obična, boja kartona. I fleka, naravno.

 gost: dr zura

"Samo su dva izvora ljudskih poroka: lijenost i praznovjerje , i samo su dva dobročinitelja : rad i um" - Lav Nikolajevič Tolstoj 

ТУГА

 15. децембар 2012.

 гост аутор: nurudin

Коме да искажем печал своју...

А. П. Чехов

Pre tri godine sam pisao o Starom sajmištu pa eto, opet da podsetim jer se u međuvremenu ništa tu nije dogodilo. Ne izgleda ni da hoće ali upravljam se po onoj mantri o nadi koja umire poslednja ...  

Prolazeći pored tog zapuštenog arte facta obnovio sam sećanje i vratiše mi se priče odvajkada i kako je to bilo, kao i uvek kada mimohodim tuda. Prvo je, tridesetih godina prošlog veka, pred Drugi svetski rat, bilo sajmište, grupa objekata oblikovanih u najboljem maniru tada vladajućeg mišljenja u urbanizmu i arhitekturi i jeste bilo značajan doprinos evropskoj provinijenciji modernog Beograda. Staro sajmište je izgrađeno za potrebe kontakata sa Evropom, mesto za komunikaciju sa svetom, za razmenu ideja, umeća, robe i dostignuća civilizacije, i kako je ko i dokle stigao, pokazivao je to ovde blizu reke Save u Beogradu. Posle je stigao rat i sajmište je Gestapo pretvorio u prihvatni logor, pripremu za stratište, a pri kraju rata, 1944. godine, saveznici su logor bombadrovali i srušili znatan deo građevina. Posle pobede u ratu, nova država je imala preča posla od bavljenja Starim sajmištem i predmet je odložila u ladicu, sa namerom da o time misli kasnije.

Priča...

Prvog radnog dana,novi ministar je odlučio da pokaže kako ozbiljno misli da sprovede u delo sve ono što je obećavao u kampanji.Za početak, obračunaće se sa svima koji godinama ( a neki već i čitavu deceniju) izbegavaju da plate porez državi.Pogledao je spisak koji mu je doneo savetnik,namrštio se,uzdahnuo,pa počeo da razmišlja glasno...

-Gde staviše mog kuma na prvo mesto.Dokle će u Srbiji da udara kum na kuma,sa tim se konačno mora prestati...

autor kalaža je novi nm, odranije poznat kao bloger Nebojša Milenković
ali on je potpuno nov.

u komentarima molim za po što va nje!

"Jedne kišne večeri u Seulu šest vladinih službenika okupilo se u kancelariji radi pripreme za noćnu patrolu. Misija je jednostavna: pronaći decu koja uče posle 22.00 h. I prekinuti ih. U Južnoj Koreji dotle je došlo. Da bi smanjili zavisnost zemlje od popodnevnih i večernjih akademija koje daju privatne časove (a koje se nazivaju hagvoni), zvaničnici su uveli policijski čas - i čak plaćaju građanima ogromne količine novca ukoliko im prijave prekršioce."

Ovako počinje članak Amande Ripli u TIME magazinu o južnokorejskom obrazovnom sistemu. Ostali članci koji se na tu temu mogu naći na internetu prepuni su sličnih horor detalja. Do sad sam, kad mi dete zakuka na školu, kao babaroga-argument navodila činjenicu da sam ja i subotom išla u školu. Od sad ću da ga plašim isključivo južnokorejskim obrazovnim sistemom.

Pre neki dan, a u stvari ima i malo duze, dade nas akademski velikan, drug Matija, jedan poveci intervju srpskim medijima. Cini mi se da je sve originalno objavljeno u Politici, a mozda i nije, ali to je u celoj stvari najmanje vazno...

Elem, pitase Matiju cenjeno misljenje o mnogim stvarima, najcesce nacionalno-sudbinske prirode, a Matija nam revnosno odgovori, ne stedeci ni sebe ni nas, onako kako samo on ume: vrcavo, domisljato, seretski, cinicno, sa visine, iz daljine, iz dubina srzi kojima se mnogi (svi?) nikad nece ni pribliziti, a koje su, normalno, rezervisane samo za najvrlije ribice naseg genetskog bazencica...

Blogeri i prijatelji,

Podržite naše mame.
Čitajete njihove priče i glasajte.

Ove nedelje objavljujemo četiri nove priče koje se nalaze u komentarima.
Glasanje se obavlja davanjem preporuke (klikom na oznaku "PREPORUČI" u dnu komentara).

Za priče mogu glasati svi registrovani korisnici Bloga B92.
Svakoj priči moguće je dati glas u naredna 72 sata od trenutka objavljivanja.
Ovonedeljene priče su:

1.Debelica
2.Prvi pogled
3.Duga posle kiše
4.Toliko o principima

Niška policijska uprava, jutros u 8:20.  Ona služba gde se podnose zahtevi za pasoše. Supruga i ja sa našim najmlađim sinčićem, bebom od nepuna dva meseca. Došli da podnesemo zahtev za pasoš za klinca. Primaju nas tačno na vreme. Dokumenta sva na mestu, sve po propisu. Otvaraju postupak, pregledaju šta treba, sve ide kako treba... I onda slikanje. Ono čuveno slikanje za naše pasoše. U kabini, sa službenim fotoaparatom, pod strogo određenim uslovima i sa strogo propisanim izrazom lica, ona procedura zbog koje svi na pasošima izgledamo kao lica s poternica. I beba treba da se slika za sliku za pasoš kažu.