Srpsko udruženje korisnika zdravstvenih usluga - Klub "Zdravlje", (punopravni član IAPO - International Alliance of Patient Organizations, pod poroviteljstvom SZO), prvi put ove, 2009. godine, povodom obeležavanja Svetskog dana zdravlja, za poseban doprinos afirmaciji etičkih principa u očuvanju zdravlja nacije, dodeljuje Povelju HIPOKRAT. Ovo priznanje, koje će ubuduće biti tradicionalno, dodeljuje se u okviru jedne zdravstvene oblasti i to u tri kategorije - zdravstvena ustanova, državna institucija i nevladin sektor. U protekloj godini zaštita trdunica bila je u žiži interesovanja

Uvazene kolege osecam potrebu da prokomentarisem nedavne dogadjaje na blogu.

Nedovoljno poznavajuci pravila igre na nasem blogu, bez namere, mozda sam povredio osecanja homoseksualne populacije. Nije mi bila namera. Mozda je greska bila sto sam iskljucio mogucnost komentarisanja, ko bi ga znao. Bas sam tada napustao svoju radnu sobu pa nisam zeleo da ima neodgovorenih komentara.

Nadem se da cu iz druge da ubodem zeljenu melodicnost bloga. Naime ideja mi je da koristeci slobodu izrazavanja i ideju  ne ugrozavanja tudjih sloboda izrazim ushicenje jednim segmentom svog zivota.Dakle ponosan sam na sebe sto sam porodican covek, sto imam dva sina i sto mi je zena najpozeljnija osoba koju sam ikada sreo. Voleo bih da i moji sinovi imaju takvu porodicu.

U ovom blogu se ne bih bavio problemaima seksualnih manjina, SOS telefona, Kosova, ozonskom rupom... Ne u ovom blogu.

Svako dobro svima.

Prošao je još jedan 1. april.

Dan šale(?).

A šala (kao i batina) ima dvije strane...onaj ko vrši radnju i onog nad kome se vrši.

A ironija nekad zna da bude baš surova.

Moja baka je rođena 1920. godine kao jedinica (od roditelja jedinaca, imala je predispozicije da postane razmažena) i detnjstvo i mladost je provela u Zemunu.

Pričala je kako je išla u školu, kako su ih druga deca zadevala "Rac, Rac – magarac", kako su "prečanska jela grozna", kako se često išlo "na igranke", kako je njihov radio Telefunken nadjačavao

  Dragi Drugari,

ovaj blog je bio zamishljen, kao mesto sretanja svih ljudi Dobre volje da na najrazlichitije teme razmene mishljenja, shto u ovom sluchaju nije bilo neohodno i da se nalaze na istom mestu-bash lepo i konforno, zar ne?

Tokom vremna su nas svojim prisutvom pochastile mnoge poznate face i delile s nama svoju intimu i neke druge stvari i sve se razvijalo, manje vishe u pozitivnom pravcu. Trebalo je vremena da se malo naviknemo na

 FIRMA 1989 -2009

 20 GODINA PONOSA

 20 GODINA PRKOSA

 20 GODINA BORBE

 20 GODINA SLAVE

 20 GODINA VERNOSTI

 20 GODINA FIRME!!!!

Iako se obično misli da su teologija i marksizam suprotstavljeni diskursi, Slavoj Žižek u knjizi Čudovišnost Hrista (Otkrovenje, Beograd, 2008) pokazuje da nije nužno tako, tj. da postoju puno „mesta" na kojima se sreću Hrist i Če Gevara, Marks i sv. Pavle, Lenjin i Novi zavet. Koristeći primere iz popularne kulture, slovenački filozof upušta se u spekulativno izazovne analize na tragu Hegelove filozofije religije, dotičući pravoslavlje, kvantnu mehaniku, književnost, virtualnu stvarnost, operu itd., pokazujući da je za postizanje autentične leve političke pozicije neophodno ponovo promisliti poruku Golgote i Raspeća. Bog je mrtav, ali Sveti duh i dalje opstaje u vidu zajednice verujućih, koja može biti i revolucionarna Partija - štaviše, da bi se uopšte mogla organizovati, takva grupacija mora da sledi osnovno hrišćansko iskustvo, jedine religije u kojoj je i sam Bog, makar za trenutak, ateista.

U predgovoru srpskom izdanju, naslova "Teologija i revolucija", Žižek, između ostalog, kaže:

"Samo je jedan pravi odgovor levim intelektualcima dok očajnički iščekuju dolazak novog revolucionarnog „delatnika", nosioca radikalne društvene promene - stara izreka indijanskog plemena Hopi, koja sadrži sjajan hegelovski dijalektički okret od supstancije do subjekta: „Mi smo ti na koje smo čekali". Čekanje da drugi uradi posao za nas jeste način da racionalizujemo našu neaktivnost. Međutim, zamka koju ovde treba izbeći jeste perverzna samoinstrumentalizacija: „Mi smo ti koje čekamo" ne znači da treba da otkrijemo kako smo mi uposlenici sudbine, predodređeni da obavimo taj zadatak - to, naprotiv, znači da nema Velikog Drugog na koga možemo da se oslonimo. U suprotnosti sa klasičnim marksizmom, gde je „istorija na našoj strani" (proletarijat ispunjava predodređeni zadatak univerzalne emancipacije), u sadašnjem „stanju stvari" Veliki Drugi je PROTIV nas: prepušteni sami sebi, unutrašnji potisak našeg istorijskog razvoja vodi katastrofi, tako da je zaustavljanje katastrofe moguće samo ČISTIM VOLUNTARIZMOM tj. našom slobodnom odlukom da se suprotstavimo istorijskoj nužnosti. To je razlog ponovnog izbijanja teologije kao oslonca za radikalnu politiku: paradoks je u tome da se ona pojavljuje ne da bi omogućila „velikom Drugom" da jamči za krajnji uspeh naših težnji, već se, naprotiv, pojavljuje kao zalog naše radikalne slobode, bez oslonca velikog Drugog. Već je Dostojevski bio svestan kako nam Bog stavlja na raspolaganje slobodu i odgovornost: on nije blagonakloni Gospodar, vodič ka sigurnosti, već nas podseća da smo prepušteni sami sebi. Ovaj paradoks leži u samom jezgru protestanske ideje predodređenosti (predestinacije): ona ne znači da nismo stvarno slobodni, budući da je sve unapred određeno; to znači još radikalniju slobodu od obične, slobodu da retroaktivno odredimo (promenimo) samu našu Sudbinu." (str. 5)

Osobe sa autizmom, po onome što sam ja uspela da osetim družeći se sa njima, žele da komuniciraju, ali na žalost ne pronaleze uvek način da to ostvare.

Moj sin i ja smo ga pronašli i beskrajno sam srećna što je tako.

 Ovo je, svojevremeno, napisala natasavb majka autističnog dečaka. 

Linkujem njen drugi post za komentare, uz preporuku da pročitate i prvi.

„Kako ja dolazim do saznanja o tome šta se dešavalo ovde u prethodnih 20 godina, koji su mi izvori na raspolaganju? Tu su udžbenici i knjige koje sastavljaju isti oni ljudi koji su učestvovali u formiranju Miloševićeve nacionalističke politike ili je podržavali. Tu su novine i televizije, koje opet uređuju i za koje pišu i govore oni isti ljudi koji su to radili devedesetih godina. Naravno, tu su i predstavnici vlasti, ovi koje smo birali, koji koriste iste floskule koje su se koristile pre 10 ili 15 godina u parlamentu. Znači, ja imam tih sat i po Peščanika petkom, imam sajt, imam još nekoliko tako virtuelnih, maltene nepostojećih mesta na kojima govori sve manja grupa ljudi i koji su, kako čujem, više sami sebi dosadili. Ali, važno je da ti ljudi znaju da meni nisu dosadili i da ja mnogo toga prvi put čujem. To što oni godinama među sobom pričaju, to je u redu i ja mogu da verujem da je taj razgovor prezasićen, ali meni nije dosadno. Mislim, taj krhki front ljudi je poražen i, ono što je najtragičnije, oni to otvoreno priznaju. Pa, čekaj, ako ste vi pobeđeni onda sam i ja gubitnik, onda smo svi gubitnici! Mislim, to osećanje umora i apatije, osećanje nekog beznađa, stiže samo sa strane te takozvane druge Srbije. Ne od strane nacionalista i onih koji se prave da to nisu.

Pa, znači, da upišem da te pobedio onaj isti veseli čika Dobrica koji u Kolarcu pre neki dan, eno, seiri i promoviše svoje knjige, širi svoju ideju?

"Tropska vrelina" je serija koja se u prvoj polovini devedesetih godina stalno vrtela po TV stanicama u Srbiji. 3K, NS plus, Pink, Politika i ko zna ko sve još ne, emitovao je ovu ultra mega giga popularnu seriju. Jedino se Nik Sloter mogao pohvaliti da se na televizijama u Srbiji pojavljivao češće od Vanje Bulića.

I svi smo gledali pustolovine ovog neustrašivog privatnog detektiva na nekom vrlo opasnom ostrvu gde su svaki dan nekog ubijali. Ali ne i našeg Nika. Svojom dovitljivošću i fizičkim sposobnostima, ovaj hrabri borac protiv nepravde uvek je izlazio kao pobednik protiv

Ovaj razgovor sa samim sobom je nastao kao spontana reakcija na izraženu želju uvažene osobe da, u skladu sa raspoloživim vremenom i inspiracijom, napišem tekst za blog.

Šta misliš?
- Trenutno ništa. Baš ništa.

O čemu bi mogao da misliš, ako bih te zamolio?
- O raznim stvarima, kao i o tome zašto, recimo, puno svega i svačega nazivamo stvarima. Evo, sada sam rekao da bih mogao da mislim o raznim stvarima, iz čega valjda proizilazi da su stvari i nematerijalne prirode, jer mi se čini da kao i mnogi drugi ljudi i ja najčešće kažem »razne stvari«, a mislim na nešto što, po definiciji, nije stvar. Međutim, ne mora da znači da je pogrešno ako se misli da su »stvari«, u stvari i emocije, prijateljstvo, posao, rodbina i slično. Očigledno je da mnogi ljudi imaju takav odnos do svega. Eto, mogao bih na primer da mislim o tome ali nešto me mrzi ili jednostavno nemam motiv.

Nedelja - 4. dan

U nasoj zgradi povremeno sretnemo druge stanare, permanentne, ili privremene kao nas dve. Svi ce reci ‘bon jour', makar da pricaju na telefonu, otkljucavaju vrata i balansiraju jos tri stvari, sve istovremeno. U zgradi u kojoj smo permanentni stanari, pola sveta dalje od Pariza, ljudi sve redje kazu ‘hello' cak i kad udju u lift sa nama. Mnogi se polu-okrenu na drugu stranu, da izbegnu i slucajni kontakt ocima ili recima, kao da to vec nije dovoljno tuzno. Nije uvek bilo tako.

...šta sam u ovome našao...

Gimme a break sa ovom povikom na šoping molove po Beogradu. Borka Pavićević included. Iz konfornih gajbi u Beogradu, sa kreditima u omražnim zapadnim bankama, u doboroj garderobi ili iz Amerike i EU. Ako nemate o čemu trenutno da pišete, ako nemate inspiraciju, pauzirajte, nemojte da pišete. Bolje, nego da komično levičarsko kulturološki zanos ili nostalgiju za zavičajem nesretno iskaljujete na činjenici što je Beograd, grad sa više od milion stanovnika, dobio još jedna šoping mol. Ne petljajte šoping