Ovo nije stvarnost. Ovo je rep moje stvarnosti. Znate onaj osećaj kao kada vas neko prati. Okrenete se naglo, a tamo - ništa. Ali, osećaj ne prestaje i još dok vraćate glavu napred opet vam se nešto prikrade u kraj oka, kao neka promena boja i svetla, i u deliću sekunde naslutite jedno rame i ruku kako tog trenutka uzmiču iza vas. Opet se okrenete i opet ništa. Nekada vas prati ceo dan, nekada danima, nedeljama, mesecima. Nekada ga nema. Pomislite da je otišlo, a ono se vrati. Menjaju se. Sekvence naše stvarnosti ili mašte?

Sekvenca 1

"Pijem, jer ne znaaaam šta da raaaadim..." i još "Piiiiijem da je zaaaaaboraviiiim..." i sigurno ima još puno i stihova i pesama...
Ovi stihovi zaboravljenih šlagera služe mi samo da "omekšam" jezovitu informaciju koju su objavile institucije EU, a prenele naše novinske agencije i mediji:
"Svaki peti stanovnik Evropske unije, star između 15 i 24 godine, redovno i prekomerno pije alkohol, saopštila je Evropska komisija,

April je popareno poskočila i odgurnuvši Novembar, laktom, vrisnula ispod raščupane, lisnate kose :"Ko klinka!? Jesam ja kriva što ova babetina

Najsrećnijim ljudima, prema istraživanju Instituta za evropske studije, većina građana Srbije smatra mrtve: kneza Lazara, Miloševića, Teslu itd. Najsrećniji živi su Aligrudić, Petrović i Vučić.

To je suština vesti koju je srpska državna agencija Tanjug javila u petak, 1. juna.

    Elem...dozivljavajuci sicusne i srecne katarze, red za redom, tj. mladim krompiricem za mladim krompiricem, odlucila sam da bacim tri i po reci, cisto da ozivim ovaj prostor.

     Dosta sam dekoncentrisana, ucim ko kreten za ispite, i sad sam najizad dosla do momenta kada mogu da srcem kafu, kuliram, slusam muve kako zuje, gadjam vrapce sa prozora (imam drvo lipe exact ispred mog cenjenog prozora) ali jok! Jos uvek sam krcata energijom i savest mi ne dira mira i ja prosto ne znam koji joj je djavo i zasto bas uvek mora da mi zvoca, ali takva je kakva je

Age is not a particularly interesting subject. Anyone can get old. All you have to do is live long enough.
-- Groucho Marx

He... evo tek prođe prvi ceo dan na novom blogu, gde su nas nekoliko, "dužeg jezika", unapredili u "autore", a već počinju pritisci privatnim porukama da nešto napišem. Ko se sa ovoga skin'o, može bez brige da pređe na hors...

Pa dobro, pošto su me kolege greškom ubedile da u 3:30AM imam neku telekonferenciju sa Singapurćanima (klijenti) i Amerima (partneri), pa kad sam se nekako već probudio i nalio kokakolom, a u msn konverzaciji shvatio da je greška (i otkačio ih iz pedagoških razloga), evo da i ja ispustim, kao galeb, ukras na novi blog.

Verzija rasejane (dijasporichno) zene, sa muzem, decom, sitnom i onom naraslom, obavezama u kuci i van nje, gomilom prijatelja i zavidnom kolekcijom interesovanja.(ovo zbog Andjinog zvocanja)

 Elem, od kad sam ovde, tamodaleko, a preko velike vode, (znate ono, dok u avionu buljite u monitor, ne bi li naishli na neki zanimljiv film i tako prekratili vishesatni osecaj nemoci u svom ukochenom stanju, a ni noge se ne mogu odshrafiti i poloziti, pa stignete do kanala, koji pokazuje, gde se vashe prevozno sredstvo trenutno nalazi, pa dok prelazi kopno, ono nekako brzo savladava prostor, a

nura

The mothers of mass graves

Nura comes from Srebrenica and she goes to places where her voice needs to be heard. For those who don’t know and the many who still refuse to know, Srebrenica was and is the enclave of genocide in Bosnia, committed there in 1995 by General Ratko Mladic and his soldiers.

Mladic is still in hiding from

Kako bih vam osladila izgled novog B92 bloga i obelezila godisnjicu mog registrovanja na istom evo kratke price o jednom od najpoznatijih svajcarskih brendova koji je kao i sve ostalo u duhu svajcarske tradicije star vise od 100 godina.

Pocetkom XX veka, Dr Maximilian Bircher-Benner izumeo je Muesli koje su po njemu nazvane Birchermuesli. Na Wikipediji cete naci osnovni recept sa jabukama koji se naravno moze modifikovati jagodama, breskvama ili drugim sezonskim vocem.

Često se, blogujući, asocijalizovan iz realnog života ─ blaža varijanta  socijalizovan u virtuelnu sferu ─ zapitam kako li nas samo trpe oni koji žive sa nama i koji nas, uprkos Blogu, još uvek nesebično vole... Ili je, možda, blogovanje ono naše neotuđivo i nepisanim zakonima zagarantovano “osnovno ljudsko pravo“. Kao, na primer: pravo na seks, pravo na držanje životinja, pravo da prelazimo ulicu ili pravo na pijenje vode? Sve to ni u jednom zakonu ne piše, a postoji... [1] Ipak, sumnjam da je ovo nešto mnogo gore i opsesivnije od svega navedenog. Recimo: pravo na gubljenje vremena. Dobro, znam da preterujem, ne verujem ni ja u sve što je napisano, ali, šta ćete, ovo jedan takav (objektivan?!) tekst.

Počinješ kao jednoćelijski organizam u kapljici vode. Oko tebe se nalaze razni jestivi organizmi, ali i neki za koje ti sam predstavljaš ukusan obrok. Plivaš okolo, klopaš jedne, a izbegavaš druge i tako prolazi život. Ali nakon nekog vremena, ako preživiš proždrljivce i redovno klopaš dolazi do ćelijske deobe i otvaraju ti se opcije za dalji razvoj - možda želiš da u narednoj generaciji imaš flagelu kao euglena ili treplje kao paramecijum pa da možeš brže da plivaš? Ili možda želiš mali šiljak da možeš da se braniš od predatora? Odabereš svoj upgrade i ideš dalje, u sledeću generaciju.

festival experimentalnog, niskobudžetnog, alternativnog,nezavisnog pozorišnog izraza:

36. EX TEATAR FEST

U ČEMU JE PROBLEM?

6. , 7. , 8. i 9. juni 2007

Teorija

Novi sistem bloga pa i nova tema. Park prijateljstva na Novom Beogradu. Ogroman zeleni prostor od hotela Jugoslavija, duž obale Dunava I Save do Brankovog mosta pa do Bulevara Mihaila Pupina. To obuhvata I prostor gde je zgrada Palate Federacije zajedno sa temeljima nekada započete izgradnje Muzeja revolucije.

Mislim da je taj javni prostor velika vrednost Novog Beograda ali sada nedovoljno aktivan I nekaqko otuđen iz matrice grada. Pored Muzeja savremene umetnosti I splavova na rekama nikakvog sadržaja, osim nedovoljno uređenih zelenih površina,  tamo nema I građani,