Događaji u Francuskoj i posledice koje će izazvati , a pogotovo sve ono što smo već pretrpeli, dovoljno ozbiljno govore da se svi trebaju uzrdžavati od  teških reči, pogotovo političari i verski poglavari jer iza teških reči uvek slede fanatici koji onda u ime toga mogu da počine potpuno nerazumna i brutalna teroristička dela.Naš region je zbog svoje multietničke i multinacionalne strukture i veoma ružnih događaja i iskustava iz prošlosti u ozbiljnoj opasnosti kojoj se može suprostaviti samo zajednički. Preduslov za zajedničko delovanje i suprostavljanje svim izazovima je istinsko  pomirenje.

Krajnje je vreme da svi shvate da je pitanje opšteg pomirenja i katarze u interesu svakog naroda i svake države na prostoru biše SFRJ, jer je to pitanje mira, sigurnosti i budućnosti.

Ovih dana povodom Božićnih praznika svi crkveni poglavari od najviših do sveštenika na nivou parohija puni su propovedi o miru i pomirenju, ljubavi, bratstvu, slozi i svega najmiroljubijieg i najradosnijeg , uz krupne reči Bože pomozi. Skoro isto će nam ponoviti u svojoj Ramazanskoj poruci i poglavari Islamske verske zajednice.

Ni političari od predsednika država, vlada, stranačkih prvaka i svih drugih koji su bili u prilici da nešto kažu o ljubavi i pomirenju ništa nisu zaostajali , a čak su bili i decidniji i konkretniji od okoštalih crkvenih poslanica koje se ne menjaju vekovima. Pa bogami i estradne zvezde, javne ličnosti, pa razne tabloidne ličice i likovi sa time se razmetaše.

I šta imamo, ništa osim praznih priča za jednokratnu upotrebu, pa se treba zapitati da li je zaista moguće ,i kako, pomirenje na prostorima bivše SFRJ, pomirenje u smislu da živimo kao ljudi bez mržnje i , naročito, stalnog podgrejavanja svađa, podbadanja, pretnji mržnjom i nekim novim ratovima. Da je malo iskrenosti u tim porukama za jednonedeljnu upotrebu možemo se lako uveriti jer odmah posle toga, a neki i ranije, počnu sa trovanjem naroda izjavama koje su potpune suprotne.

Za pomirenje je neophodna volja ,iskrenost i hrabrost, a dobra instrukcija svima mogle biti reči prof. Jerotića i pismo Adenauera bonskom županu 1946.godine. (evo original)

Profesor  Jerotić , je još 1999.godine , između ostalog ,rekao :“ Poslednja tragična zbivanja sa srpskim narodom,nisu li još jedna i možda poslednja opomena, šansa i izazov da na stoletna pitanja o karakteru srpskog naroda progovorimo otvorenu reč, kao konzilijum lekara nad bolesnikom, jer će od postavljene dijagnoze zavisiti i lečenje. ... Ne treba se bojati iznošenja istine! Dugogodišnja laž duboko je iskvarila ovaj narod zadržavajući ga na stupnju deteta koje to više nije. Istina uvek čisti i pomaže sazrevanju i pojedinca i naroda. Moramo biti spremni da saslušamo istinu o sebi, a posle toga – ne svetiti se, niti dozvoliti u sebi mesta anarhičnoj obesti. Samo u tome slučaju istina će delovati katarzično”.

To važi za sve narode na ovom prostoru pa neka svako umesto  reči “srpski narod” stavi ime svog naroda  i

               Objektivna činjenica: dvojac bez kormilara ( Zili i Nik ) ponovo jaše. Subjektivan osećaj: kao da su u pitanju četiri jahača Apokalipse ;).

Šačica uglavnom ličnih pa tako nesumnjivo amaterskih crtica o Parizu, US/dolarskoj hegemoniji, još jednom velikom ratu i "antibioticima" širokog spektra.

Juče je ovde u UK na C4 TV kanalu Will Self u ime mnogih nas ...:

    • ... prvo počeo sa ozbiljnim osvrtom na granice koje satira pokušava ponekad da pomeri na način koji vodi do kontradikcije ...

    • ... da bi se, pre nego što je nastavio, i bez upotrebe reči „ALI", eksplicitno ogradio, opet u ime mnogih nas, iako se podrazumeva to što je rekao, tako što je skrenuo pažnju na očigledno o uvek mračnoj i kriminalnoj raboti koja se zove ubijanje i zlostavljanje drugih na razne načine.

Iako se osuda siledžijstva i sile podrazumeva uvek je na mestu ponoviti je, iz poštovanja prema žrtvama, poziva na mobilizaciju odbrane i preventivnoj ulozi koju ima u društvu, oprezan način na koji je on to uradio me je onako nevezano podsetio na „swarm intelligence" (inteligencija jata, valjda), ovih dana, „ALI" jata na Fejsu gde ja nisam potpuno razumeo šta su izvori tog tranzijentog sentimenta, ali sam „dedukcijom" zaključio da se verovatno radi o raznim relativizatorima lošeg sa srpskih prostora od strane ljudi koji i nisu neke moralne reference po dobrom.

Možda nije ni bitno što nisam razumeo, inteligencija jata je ionako „kolektivno ponašanje decentralizovanog, samo-organizovanog sistema" pa tako često pod palcem organizacione fenomenologije, pa tako ne-dekontruktabilna - nema „očigledne logika" u celosti, strukturi, pojavama i kvantitetu.

Skočili Srbi da brane slobodu štampe u Francuskoj, da žale ubijene francuske novinare... i sve bi to bilo OK da mi živimo u državi u kojoj postoje medijske slobode, u kojoj smo sve one ubice novinara pohapsili i osudili, u kojoj novinarima ne ukidaju emisije, u kojoj novinari ne mora da žive i rade pod višegodišnjom zaštitom policije... Kad treba da čistimo tuđe dvorište, kada treba da glumimo kosmopolite, da lažno predstavljamo da je Beograd svet, onda se okupimo i pokazujemo svoje licemerje, onda se i ministar kulture oglasi...

Najzanimljivije mi je što se raznorazni novinari tabloida solidarišu sa francuskim kolegama koji su me razvlačili po novinama zbog mojih fotomontaža... Ja vaše licemerje ne mogu da podnesem, jer branite slobode samo dok zube te slobode ne osetite na svojoj koži...

U sredu su naoružani napadači upali u redakciju časopisa "Šarli Ebdo" i ubili 12 ljudi. Čitav svet bio je, s pravom, užasnut zločinačkim činom. Istoga dana, u mnogim gradovima sveta ljudi su se spontano okupili da bi iskazali svoju solidarnost za žrtve i da bi izrazili protest protiv tog bezdušnog zločina. I Beograđani su se na adekvatan i dostojanstven način solidarisali s ubijenim novinarima. Zvanična Srbija pridružila se svim normalnim i demokratskim zemljama u osudi ovog jezivog, kako je Fransoa Oland rekao - varvarskog čina.

Zaista, koji je problem zemalja zapadne Evrope i severne Amerike sa islamom? I koji je problem koji islamski ekstremisti imaju sa najnaprednijim društvima Evrope i Amerike?

Zašto evo vec decenijama nema mira, zašto su islamski ekstremisti i teroristi izveli onolike terorističke akcije po SAD i zapadnoj Evropi, akcije koje su iza sebe ostavile hiljade mrtvih? 

Zašto su države NATO saveza u borbi protiv islamskih terorista bile tako ekspeditivne da rasture i temeljno unište cele države od Avganistana, preko Iraka pa sve do Sirije?

Stvarno ne znam, ali evo jedne paradigmatske današnje vesti, koja daje dobar deo odgovora: 

Radikalni muslimanski sveštenik Abu Hamza al-Masri osuđen je na doživotnu kaznu zatvora zbog podržavanja terorizma, javlja BBC.

               Jedva se primorava da istisne tih nekoliko reči iz sebe, pošto je srknula tek par gutljaja prve jutarnje kafe iz šolje na kojoj sasvim primereno piše: ,,It's much too early to start talking... Leave a note."

Recite Srbiji da je to samo posao. Uvek mi je bila draga. *

Nisu retki oni koji su bar u jednom trenutku pomislili da bi Vučić mogao da izvuče Srbiju iz blata. A imao je svoju šansu. Prvi su ga podržali pošteni policajci. Da su pošteni, pokazali su time što su ga prvi i napustili, kada su shvatili sa kim imaju posla. Nisu hteli prljave pare. 

Shvatili su to i drugi, ali svašta se proguta dok se džepovi pune. Ne može taj novac da pomogne kod mučnine, ali teško je propustiti dobijenu šansu. 

Praotac je useljavajući se u pećinu i vršeći male, neophodne dorade a posle, deljući grane za onu nastrešnicu imao neku ne sasvim jasnu potrebu da učini građevinu pre svega korisnom, ali i da to što dela bude i oku ugodno. Estetika u to doba nije bila još uočena i određena nekim pravilima pa Praotac nije  bio svestan njenog postojanja ni njene uloge jer je imao značajnije probleme u vezi opstanka, zadovoljavao se da izgled građevine bude usaglašen sa namenom i pratećim potrebama mnogo kasnije nazvanim funkcijom zdanja, mogućnostima koje je nudio alat i upotrebljenim meterijalom. Vremenom, nejasan osećaj vizuelne ugodnosti je postajao artikulisan, posebno kada je video komšisku građevinu, tu negde iza brda, uporedio, ustanovio je da komšiska građevina prija gledanju nešto više od njegove, uočio je i ustanovio tom prilikom prareferentu vrednost, vratio se do svoje nastrešnice i dopunio je. Posle je pozvao komšiju da vidi učinjeno delo i pradiskusija o ahitekturi je začeta tog predvečerja.

Među nekolicinom stranaca koji me prate preko Fejsbuka, nalazi se i Riki Li. Verovatno nikada nisam otvorila njegov profil, ali moguće je da sam lajkovala neku njegovu fotografiju - sa biciklističkog putovanja, dakako. No ono čega se sasvim sigurno sećam je da smo komentarisali iste objave cikloputnika na grupi Warm Showers. Preko jedne od njih - one koju sam ja postavila uoči ulaska u Maleziju a u vezi sa rutom koju sam želela da napravim kroz tu zemlju - Riki me je javno pozvao da budem njegov gost kada budem dopedalirala u maležansku državu Penang. Naravno, prihvatila sam.
Maleziju naseljavaju tri velike etničke skupine -- Malejci, Kinezi i Indijci, a što se mene tiče, potpuno mi je nevažno kod pripadnika kog naroda ću odsesti. Zapravo me je obradovalo saznanje da će me nakon Malejaca Radžija i Zula u Alor Setaru, te Indijca Afika u Bedongu, sada ugostiti i jedan Kinez. Ne samo što ću tako bolje upoznati Maleziju, već ću imati i više materijala za priče.

***

Uprkos svom (pravom ili lažnom, kakogod) glamuru - priča o NIN-ovoj nagradi istovremeno je i priča o suštinski tužnoj i provincijalnoj slici društva u kom je preostala JOŠ SAMO JEDNA književna Nagrada koja nije sasvim obezvređena, nagrižena ili pojedena sveopštim tabloidno-političkim obesmišljavanjem kako književnog, tako i svakog drugog života. Uostalom, nisu li u zemlji u kojoj se na kulturu izdvaja celih 0,6% iz državnog budžeta, i tih 10.000 eura koliko iznosi novčani fond NIN-ove nagrade, najbolji vrednosni parameter stanja duha društva u kom se na raznorazne dočeke (bilo tzv.srpske ili one prave, svetske) novih godina, odnosno dvočasovna arlaukanja po trgovima pevaljkama (bilo ženskim ili muškim) čak i u vremenima krize i vaskolike štednje bez problema kešira i po 50, 80 ili celih 100.000 eura.

Piše: Rodoljub Šabić

"Kaznio me je više puta, kaznio me je za nesto što je trebalo da kazni valjda ovog koji je 2008. godine bio ministar... Mi smo dali novinaru koji je tražio informacije onaj deo koji ne zadire u državnu i vojnu tajnu… Moja poruka Šabiću je da može da me kažnjava koliko god hoće, ali onaj deo koji ne može da se da (javnosti) prosto ne može i tu priča staje".

Ovako je ministar odbrane g.Gašić nedavno novinarima "objasnio" svoj odnos prema nalogu iz jednog rešenja Poverenika za informacije.  

Ministrovo "objašnjenje" zbog, za samo par rečenica, zaista "zavidne" koncentracije dezinformacija samo po sebi je "zanimljiva" priča.

Sram me bilo. Odlučio sam danas da hulim. Nećete verovati ali, ubeđen sam da su napadači na 'Nedeljnog Čarlija' uspeli u svojoj nameri. Nije im namera bila samo da ubiju. Namera je mnogo šira.

Prvo trebalo bi reći da je potpuni užas to što se neko namerio da ubija novinare. Satiričari, karikaturisti, fotografi ...su novinari i njihov posao je da budu slobodni da bi ljudima preneli ono što vide. Možda se nekome ne sviđa kako oni vide stvari ali oni ne moraju da ih čitaju. Ovo što je urađeno je užas . Ubijati ljude je užas. Ubijati ljude zbog toga što misle je još veći užas. I tu nema rasprave. Sloboda nije sloboda ako nije potpuna. Ili što reče jedan Francuz : Nisam saglasan sa vašim stavovima ali se borim da budete slobodni da ih izrazite, ili tako nekako.

Napadači mogu biti ko, religija je samo maska za idiotizam. Hršćanstvo, Islam, Judeizam, Budizam, Hinduizam...

Sa druge strane napadači su uspeli. I organizatori napada mogu biti prezadovoljni. Ubili ili ne oni su u polarizovanom, evropskom, društvu polarizaciju doveli do rova. Rovovi su iskopani i razmena vatre počinje. Napad na Francusku nije slučajan. Francusko društvo sa arapskim doseljenicima ima problem od Alžira i De Golovog pokušaja da se izvuče iz tog dela sveta. Nije uspeo taj deo sveta je doveo u svoju kuću. A nije regulisao pravila ponašanja, ni dovedenih ni domaćih. To se, tako se računalo, samo sređivalo.