Kao vrljav i lenj konzument medijskih sadržaja te shodno tome (pre)često trupkajući dobrano pozadi za zbivanjima, o velikoj čaršijskoj fertutmi koju je detonacijom u „Vremenu“ izazvao Muharem Bazdulj saznao sam čitajući reakciju Biljane Srbljanović. Koju je na Tviteru linkovala Vesna Pešić. A u kojoj je reakciji Srbljanovićka – po odsustvu žara i sadržajonom siromaštvu sudeći - po zadatku  otaljala odgovor na pismo, i to i Ivančiću i Bazdulju. Onda i Ćirjakovićeve stavove u „Politici“ o polemici koja se zapodela. Onda sam natrapao na Bazduljev odgovor Ivančiću, pa onda na Ivančićevu odbranu idola od pobesnelog jeretika i reakciju na Bazduljevu tešku diverziju od koje je sve krenulo: dakle tekst u „Vremenu“ br. 1244 od šestog novembra leta gospodnjeg 2014.

„Hronika najavljene praznine“, tako ga je autor naslovio.

I nisam zažalio. Čitajući paškvile Srbljanovićke i Ivančića dalo bi se zaključiti da oni brane a Bazdulj napada pokojnog Srđu Popovića. Čitajući izvorni tekst, kao što to po pravilu biva, nepristrasni čitalac uvideće da Bazdulj o Popoviću piše usput i više ga braneći nego kritikujući. 

No tema i meta ovog teksta zaista su, u stvari,  Popovićevi siročići, siročići i uveoci. Kolokvijalno zvani Drugosrbijancima.

Otud vrisak i fras, do nas je nama.

Sve nesrećne porodice liče jedna na drugu (tu je veliki književnik bio potpuno u krivu), sve nesrećne porodice dele patnju, život u nasilju jednih nad drugima, život u kome te neko "tvoj" omalovažava, ponižava, kinji, maltretira, tuče, bije, šamara jer je fizički jači ... i nije važno da li si žena, muškarac, dete ili starija osoba - svi mogu biti žrtve nasilja i svi, katkada, bivaju nasilnici ...

Danas se obeležava Dan borbe protiv nasilja nad ženama, borba protiv volje za nasiljem utemeljene u običajima, takozvanoj tradiciji, u vekovnom podređenom položaju žene i u opravdavanju i nalaženju razloga za nasilje.

Niko nema pravo na nasilje nad drugim ljudskim bićem i niko ne mora svoj život da provede u patnji, strahu i nesreći od nasilja.

Zakonom je porodično nasilje zabranjeno i kažnjivo, ali ga još uvek previše ima, zakonom je  propisano da nasilje nije privatna stvar, da je svako nasilje odgovornost nekoga u društvu, i koliko nam nedostaju snažne institucije toliko nam nedostaje i sav naš komšiluk, naša okolina, naši prijatelji i poznanici koji umeju glasno da kažu "sram te bilo, siledžijo! i m'rš iz našeg sokaka kad n'umeš čovekom da budeš ni sa svojima ni sa tuđima"

Nedostaje nam da jedni druge učimo i naučimo da je nasilje - sramota i bruka.
Nedostaje nam da jedni druge učimo i naučimo da je u srcu svakog nasilja ogroman strah koji se nasiljem skriva i da i nasilnike tog straha oslobodimo.
Nedostaje nam da se ne zgražavamo nad nasiljem (jer zgražavanje ume da zaglupljuje) već da uvidimo i usvojimo da je svaka volja za nasiljem nemoralna, da je svako nasilje jedna ničim opravdana bruka i sramota od ponašanja.

Tokom dugog razgovora sa Saidom, azilantom iz Sirije koji živi u okolini Beograda, u meni su počela da naviru sećanja iz školskih dana.

Tada, sredinom devedesetih, u moje odeljenje u osnovnoj, a kasnije i u srednjoj školi u Beogradu, došlo je nekoliko novih đaka. Bila su to deca koja su sa porodicama izbegla iz Hrvatske i BiH. Setio sam se i prijatelja odavde koji su par godina kasnije, na prvoj godini fakulteta, pod zvukovima sirena za uzbunu odlučili da migriraju ka zapadu, u Evropsku uniju. Pomislio sam kako između naših porodica koje su bežale od ratova na Balkanu i migranata koji danas beže od ratova na Bliskom Istoku i u Africi, ima mnogo toga sličnog. Na prvom mestu, svi mi želimo šansu da vodimo bezbedan život, bez metaka, bombi i paljevina. Želimo da sa sebe skinemo oznaku neprijatelja, želimo da se uklopimo u društvo u kojem nećemo biti meta nasilja i progona.

Međutim, razgovor nas je ubrzo vratio u današnje vreme, u Srbiju. Naglo sam se podsetio koliko smo Said i ja zapravo različiti: ja sam kod svoje kuće, a on ima privremeni azil. Ja se danas slobodno šetam svojim gradom, a on se krije od protesta koje moji sugrađani organizuju protiv migranata.

Autor: Rodolјub Šabić

Mediji se ovih dana opet mnogo bave slučajem "nestalih beba". Aktuelna je vest o formiranju neke komisije koja bi trebala da se bavi tim "slučajem", što me neminovno, podsetilo na slične "vesti" kojima su se mnogi mediji bavili pre otprilike 4 i po godine.

I tada su prenosili vest da će u Narodnoj skupštini Republike Srbije biti formirana radna grupa sa zadatkom da pripremi zakon koji treba da stvori pretpostavke za rešavanje brojnih otvorenih pitanja u vezi sa problemom „nestalih beba“. Predsednica Skupštine je, najavlјujući formiranje

Ствар са цензуром и аутоцензуром је компликована јер се тешко доказује. Између осталог и зато што се томе приступа букачки и несистематично. Раширило се веровање да се ништа не може урадити без буке и притисака. Незгода са протестима, народним иницијативама и хештаговима је у томе што имају своје иницијаторе оличене у појединцима

               Bivaju tako neka vremena ( retko, ali bivaju ) kada se samo dobro i lepo dešava. Eto, meni ovih dana srce puno do vrha, pa preliva na sve strane.
               U to ime, gošća mi je danas rođeno Malo Dete i njena priča koju je prošle godine poklonila sestri za rođendan:

to je sad privatna imovina s kojom vlasnik ocito bas i ne zna sta bi. ali njegovo je.

Tema svakodnevna i već dosadna pa se razvlači kojekuda po medijima, po slavskim seansama, u tupavim analitičarskim komentarisanjima, ljudi čak sami sa sobom elaboriraju ovakovu stvarnost I zaključuju da je opozicija oslabila sasvim, skoro ne postoji, nema koncept i sve tako nešto … a ustvari nestala je u mnogim radnjama razjedinjavanja i takmičenja sama sa sobom iliti sama protiv sebe, ostavljaući vlast bezbednu sa strane, valjda za kasnije kad situacija sazri mada je već jesen zamakla i zrenje misli i voćki je odavno prestalo … zaista treba nešto učiniti jer bez drugačijeg mišljenja, čak I sasvim glupavog nema pomaka iz aktuelnog gliba …  

Odgovorna vlast je zabrinuta jer zna da nedostatak otpora I tradicionalnog zanovetanja I gunđanja i nju samu obesmišljava i da bi povratila u prostor i vreme tradicionalni način vladanja gde se čuje i oponentski glas svakom činjenju vlasti pa onda svi primate da ta vlast nešto i radi, angažovala je malog zelenog koji je vičan radu iz pozadine i iskazao se do sada na muralima i koji svojom naprednom i inovativnom akcijom spasava stvar …  

i onda, opozicija, obnovljena i u novoj, nacrtanoj po želji naručioca a sasvim prilagođenioj formi, opet i iznova opozicioniše ...

Bez ikakve namere, nekako spontno, ušao sam u fazu vrlo interesantnog, čak inspirativnog haosa i ludila. I to na dva nivoa. Prvi se tiče tehnologije, a drugi spoznaje.

O prvom (haos)

O drugom (ludilo)

Imao sam dvanaest godina kada sam doneo odluku da malo poradim na svom obrazovanju. U tom naumu uzeo sam da čitam knjigu „Ognjišta mudrosti" Vila Duranta, jer sam po naslovu zaključio da je to prava knjiga za mladog momka sa ambicijama da bude mudar. Sem toga, knjiga je

Umesto otvorenog pisma u kome bih govorio o pobuni prosvetara,pobuni ljudi kojima je otimanje ljudi na vlasti (i sada i pre 5, 6 godina) preko glave, o pobuni advokata koji osim svoje profesije brane i sve nas, makar od pljačke.

Kao što znate, ja nisam fotograf, samo ponekad nosim foto-aparat, mada me i to neretko mrzi. Zato vam neću pričati o blendi i ekspoziciji, pošto o tome ne bih ni imao šta da vam kažem

Da opozicija ne bi bila potpuno mrtvo more, postarao se ove nedelje Čedomir Jovanović. Rekao bih da je on potajno čitao moje tekstove u Našim novinama jerbo su nam se politički stavovi usaglasili. Ako nije čitao već je do iznetog stava došao vlastitim misaonim procesom, tim bolje po njega i po opoziciju nenaviklu da misli svojom glavom.

Beleženje Arhitekture u rudimentarnom, sažetom obliku, bez pisaljke već putem zašiljenog komada tvrdog kamena, započeo je Praotac po useljenju u svoje prvo pokriveno stanište. U pećinu. Nije tada još stigao do bilo koje azbuke, zato je bio skučen i veoma ograničen, sa minimalnim mogućnostima, u načinu ostavljanja pisanog traga o tadanjim arhitekturalnim događajima. Ipak tragova zapisa je bilo, bilo je crtanja ritualnih scena po zidu pećine što se smatra kao autentični prvi zapis o postojanju, o začetku civilizacije a ovde se sa obzirom na temu može reći da su zapisi i o arhitekturi.

Za dlaku je izbegao da mi se pridruži i drago mi je zbog toga. Mnogo stvari je ostalo koje će morati da obavi a vidim da mu je krenulo. Kako vidim? Vama koji ste živi ne bih mogla ni delić da objasnim pa da vam pričam sve do kraja sveta i Vasione. Ovde to nije najvažnije, govorim o njemu. Ne sećam ga se s Akademije iako je na trećoj godini bio u klasi do moje, ali se on mene sećao. Govorio mi je da sam bila prelepa devojka veselih očiju ali uzdržana, pocrvenela bi na svaku reč, na svaki pokušaj komunikacije. Manje, više, ostala sam takva do kraja života. Osetljivost