Википедија каже да је сплав најпримитивније пловило од међусобно повезаних балвана, греда или дасака. Модерни сплавови, фиксирани уз обале река, могу користити понтоне, бурад или блокове од екструдираног полистирена. На њима су кућице за одмор - викендице и угоститељски

Ovo prvo pismo biće iz dva dela, bila su i dva dana konferencije : )

Prvi dan, na IFDTu, protekao je u ekspertskoj debati, sasvim solidnoj, sa očekivanim, ceremonijalno-neokolonijalnim "ovako bi to trebalo" introm, prožetim hladnoratovskim slur terminima tipa „postkomunističke zemlje", „autoritarni sistemi" itd. U ovom kontekstu to su one zemlje koje - između ostalih istorijskih ili aktuelnih grehova - nisu znale ili i dalje ne znaju da uspostave pravilan odnos prema Holokaustu; na svetu kao takvom postoje demokratske i autoritarne politike, jedne su kao što znamo no-no

(otvaranje pisma)

Stigao mi je poziv na konferenciju „Ako ne tada, sada. Memorijalizacija Starog Sajmišta“. (Trebalo je valjda „Memorijalizacija logora na Starom Sajmištu“?!). Znam da ti kapiraš ali zamisli kako to deluje na neupućene?! Naslov je parafraza naslova one konferencije „Ako ne sada kada?“ koju je fondacija Hajnrih Bel organizovala 2012. godine, kao neki pokušaj koncentracije snaga i argumenata za rešenje (hm, naslov neprijatno asocira na nešto imperativno, konačno) memorijalnog koncepta/projekta/centra

gost (ko)autor: alselone

 Mi vidimo realnije svet od jednog psa, koji vidi realnije svet od guštera, a gušter realnije od crva, zar nije tako? Opšte je uverenje, kako naučno tako i laičko, da vrste evolucijom izgrađuju svoja čula na način da vide i osete svet bliže onome što zaista jeste. 

Ipak, jesmo li potpuno sigurni u naizgled očevidnu činjenicu?

- Авељ ,Адама син, је уистину био пиздољуб (мото на недостајућој страници dr Šhrumplholc-ове аутобиографије)

имао је обичај ,тако бар читам из дневника Очевог ми , уредно вођеног од тренутка уписа на медицину у Бечу 1922. с'јесени,да растерећење сивих можданих ћелија од напорне наставе потражи у посетама антикварницама (одељење старих књига ) бечког Alsergrund (деветог) бецирка ,те их пребирајући одабране пазарио.

Onomad objavih priču Doček. Jedan bloger me je opomenuo da je tmurna i kukavna i zamislila sam se. U toj priči je zastupljena samo ženska strana. Možda bi mogla i ovako da se nastavi.

Zvuk zključavanja vrata  ga je trgao iz sna. Na TVu su se smenjivale blještave režirane novogodišnje proslave, mogao bi se zakleti sasvim iste kao svih prethodnih godina.  Lenjo se protego u fotelji i pružio ruku ka daljinskom. Menjao je kanale, ali mu ništa nije moglo zadržati pažnju duže od par sekundi. "Isti program svake godine. Ima li ikog da smisli nešto zanimljivo",

Ovo je blog načelno o grejanju stambenih prostorija u okviru novonastale situacije u kojoj svako gleda da nađe neki rezervni izvor toplote kad zagudi zima, ako ovo sa snabdevanjem gasom iz bratske Rusije nekim čudom nedajbože pandrkne. Zamislio sam da kolege sa više iskustva u ovoj oblasti podele neke cake i tako pomognu kolegama sa manje iskustva da ovi lakše izbegnu neke početničke zajebe.

O kreki i smederevcu ne bih,

ОТВОРЕН КОНКУРС ЗА НИН-ОВУ НАГРАДУ ЗА 2022. ГОДИНУ:

Познати су и нови чланови жирија. Они ће још ове године радити са Теофилом Панчићем и Маријом Ненезић, којима истиче мандат

Часопис НИН обавестио је јавност, ауторе и издаваче да је конкурс за НИН-ову награду за 2022. и званично отворен. Имамо и новоизабране чланове НИН-овог

Vest o smrti Dejana Stankovića je odjeknula taman toliko koliko smo evoluirali, a evoluirali smo malo.

Dok sam tih dana boravio na (za mene) pokojnom Tviteru, Dejana sam branio kao kerber od napada raznih budala. Nikada nije reagovao na moje komentare jer je bio prekulturan da se upusti u takve diskusije.

Ni blog B92 se nije proslavio. Nekoliko komentara starih blogera i to je to.

Komentari na glavnoj strani B92 vesti bili su u fazonu:

"Dobro da nije onaj Deki."

"Ko je bre ovaj čovek? Šta je napisao? Šta je ovo "Tiago" između imena i prezimena?

               Veliki stari zidni sat je ćutao, jer ćuti već godinama, sve od kada je onom koji ga je redovno navijao jednoga dana prepuklo srce. Kaminski sat na polici se sve vreme vrpoljio. Okretao je nemušto svoje četiri zlatne kugle čas na jednu, čas na drugu stranu, kao da mu je neprijatno i da ne zna šta bi sa sobom. Dežmekasti budilnik je stoga bio neoprostivo glasan obeležavajući svojim tiktakanjem svaku neuobičajeno dugu sekundu.

Spisateljski zanat naučio sam od najboljih, prevodeći književna dela. Tokom godina objavio sam nevelik broj prevoda, ali samo najznačajnijih pisaca, kako portugalskih na srpski, tako srpskih na portugalski. Bio sam pionir u tom poslu, pa sam mogao da biram. Posebno se ponosim prevodima Saramaga, Ive Andrića i Dragoslava Mihailovića. Potom sam počeo da pišem i na srpskom i na portugalskom. Sa objavljivanjem sopstvenih dela počeo sam kasno u životu, tek u svojim četrdesetima, kada sam bio siguran da imam šta da kažem. Objavio sam knjigu pripovedaka ‘Odakle sam bila, više nisam’ i roman ‘Estoril’, koji je preveden na velike svetske jezike i nagrađen u Srbiji i Velikoj Britaniji, a u Portugalu je, na šta sam osobito ponosan, ušao u školsku lektiru. ‘Zamalek’, moj drugi roman, plod je mojih višemesečnih boravaka u Kairu tokom četiri godine, onoga što sam tamo doživeo i priča koje sam tamo čuo.