Vizuelni eksperimenti, 1960 – 2012. 

(psihodelija, konceptuala, procesualni radovi, eksperimentalni film, itd)

Autori i kustosi izložbe: Stevan Vuković i Nebojša Milenković

Otvaranje: četvrtak, 6.decembar u 19 h

Izložbu otvara: Lazar Stojanović, filmski reditelj

Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Novi Sad

Slobodan Šijan: Moraću da skrenem!

Vizuelni eksperimenti, 1960 – 2012. 

    Toliko ljudi je bilo iznenađeno mojom odlukom da posle likovne akademije odem    na filmsku, a to je samo posledica činjenice da se kod nas suviše glorifikuju ti pozivi na Akademijama. Ta promena je, kad su umetnički pozivi u pitanju jedan normalan proces i nigde se ne podrazumeva da ćeš se baviti onim što si studirao. Studiranje neke umetničke akademije ja shvatam, da tako kažem, uvođenjem u kulturu.              Slobodan Šijan

'stari92'

Verovao il ne,cheka te jedan,prvobitno zamishljen kao svitak na kozzi/pergamentusa naravno
rechima~to znam pomalo.
Dilema Mi da li da ih objavim ,prvi put,na tvom odlichnom blogu ?
Il jok ?
D)
(u notji punog meseca))

mikele9

Pošalji da pročitam.

Umoran od ovih tema eskapizam me odveo da po dobrom starom običaju prošvrljam starim stazama i razgledam šta se ima naći po gitovima launchpadima i ostalim divnim lokacijama gde se uvek iznova i iznova vidi nešto novo i lepo, a ume i da se nauči ponešto.

 Kad već Srbijicu nisam u mogućnosti da `opravim da bar ovih nekoliko desetina računara koje održavam budu aptudejt. Jer smo tako u mogućnosti.

Taj put me odveo do browsera, i odmah da se razumemo. Rezidentni sam korisnik Firefoxa, i to na nightly kanalu, u međuvremenu to naraslo do broja 20. Usput u rezervi čuče i Opera i Chromium, za ne daj bože, kao i par egzotičnih, većinom na webkitu, Midori na 1. mestu, onda web (bivši Epiphany) onda Konqueror  u večitom pokušaju da razumem KDE ekipu, i to je to, bio sam srećan i zadovoljan.

- imam najbolju drugaricu.

Samo neka kritika po blogovima svega okolo, nisam ni ja drugačiji, znam da je to odušak i pomoć neophodna ali ima još po nešto, poetski i duševno što može da bude od pomoći a nekako se zaboravilo i samo lebdi negde u blizini ... 

Susret za kojim svi čeznu a neće da kažu glasno čak ni komšiji ... pa eto ja da pomognem sa malom žvrcom ne bi li se odvažili ...

Gledajući preko poroznih granica komšijsku radost glede epiloga balkanskih ratova, uvidjam da je izgleda tačna ona Tolstojeva da sve sreće liče jedne na drugu. Ti ljudi, naši susedi, su zaista srećni, ushićeni, a ekstatična radost  je pojedinačna i tribalna. Plemensko ritualno radovanje za kamere i fotografske aparate je tu zbog nas, poraženih, kao prstohvat soli na ponovo otvorene rane nacionalnog poraza. Većini od tih srećnih ljudi preko je jasno da su njihove zvanične istine dobile sada i sudske potvrde na osnovu nedostatka dokaza,  poubijanih svedoka, dobrog izbora ratnih saveznika, ali božemoj, ko će o tome sada ili za sto godina da razmišlja. Njihov je rat i zvanično pravedan i čist.

Često smo šetajući prolazili pored Kafe Brazileiras. Jednog poslepodneva, već je bilo skoro veče, zamolih ženu da me fotografiše sa Pesoom. Seo sam na bronzanu klupu pored isto tako bronzanog Fernanda Pesoe i ona je škljocnula. Iako je bio januar , vreme je bilo lepo i toplo, bez vetra ali su svi stočići bili zauzeti. Mi smo se baš bili nameračili da popijemo kafu i počesmo da obilazimo baštu u nadi da će neko otići. Gospođo, gospodine, izvolite, sedite za moj sto, obrati nam se na engleskom jedan čovek četrdesetih godina, ustavši sa stolice. Zahvalismo mu se i sedosmo.

Kako da vam kažem, a da to već niste čuli...ono – Mala deca, mali problemi, velika deca, veliki rođendani...Još samo polutka dana me deli od surove realnosti da su deca sve starija, a ja sve mlađa i da će poslednji od mladunaca postati poslovno sposobna osoba, iako tako uopšte ne izgleda. Niti će mi ikada izgledati.

ili: smrtonosni  virus nevinosti 

U noći 15. oktobra 1890. godine iz zasede je ubijen šef policije Nju Orleansa Dejvid Henesi.

Pao je kao prva poznata žrtva među visokim službenicima Vlade SAD od ruke Mafije.

Za ovaj zločin sam Henesi na samrti je kao svoje ubice označio mafioze. U procesu pred Sudom održanom u februaru i martu 1891. optuženo je njih 19, na osnovu svedočenja i dokaza prikupljenih od strane Pinkertonovog agenta ubačenog među osumnjičene pritvorene gangstere. 

24. oktobar - 5. novembar

Uspešno sam prvi put produžila kinesku vizu. Sve je išlo prilično glatko, iako su informacije na forumima poput Thorn three na Lonely Planety obećavale veliki stres i dugo čekanje. Sada sam mirna narednih 26 dana - četiri su mi ukrali, računajući da nova viza počinje od datuma kada sam aplicirala. Nastojim da se ne nerviram zbog kineskih viznih pravila. I cena - jer na sto trideset evra za dobijanje vize, svaki produžetak košta(će) me još po dvadeset.

Jedva sam dočekala da napustim Đinguan. Poslednje dve noći temperatura je toliko opala da sam se pred zoru budila cvokoćući od hladnoće i navlačila još odeće kako bih se malo ugrejala.

зове ме покојна баба да ме подсети да однесем њене лекове, у ствари лекове који су јој били вишак, комшији здравку јер се здравко, упркос имену које тако нешто није најављивало, разболео и то од оне најтеже болести, којој се име не помиње и од које се умире, није живот мада живот јесте сексуално преносива болест са сигурно смртним исходом, али није живот то што је здравка задесило, слабо је здравко од живота боловао, довољно је рећи да је болест тешка, да је покојна баба боловала од исте а сад је покојна иако је пила те неке лекове а накуповала их је мало више, да јој се нађе а није јој се нашло, умрла је, па је преостало а она сад жели да ја те лекове однесем здравку и да му кажем да му их је баба оставила, њој нису помогли а њему ето можда хоће, па ја нисам сигуран како ће здравко реаговати јер мало је то незгодно, препоручивати му исту терапију којом се лечио и покојник.

Danas je Dan Republike. Simbolični rođendan Republike Srbije. 'Države' u kojoj živimo. Kako god se zvala ona je i zvanično postala republika usvajanjem Ustava januara 1946. godine.

               Na trenutak ne zna šta da kaže. Gleda tu nepoznatu stvar, sivkastu i ubledelu, koja tek što se izmigoljila iz krutih belih povoja i sad joj zgrčena i gotovo dirljivo bespomoćna leži u krilu, i užurbano mozga...

Da li polemisati sa onima koji kažu da je broj nevladinih organizacija pokazatelj razvoja civilnog društva? Ili onima koji kažu da su greške dopuštene i da se moraju oprostiti bez obzira na posledice tih grešaka? Da li polemisati sa onima koji smatraju da su građani Srbije ti koji su krivi zbog toga što ne razumeju zašto su jedni bolji od drugih? Sa druge strane da li polemisati sa onima koji smatraju da je arogancija poželjna osobina? Ili sa onima koji u svojoj aroganciji ne vide da je kraj epohe bio pre 20 i kusur godina i da je taj kraj (neki kažu epohe, neki istorije) ovde prespavan? Da, sa svima njima se može polemisati. I potrebno je. To podrazumeva da se sasluša šta imaju da kažu. Polemika podrazumeva da i oni saslušaju odgovor. Njihova nespremnost da saslušaju nije razlog da im se ne odgovori.