Grad je odvajkada biće sazdano od bezbroj reči i zavisno od njihovog mesta u rečenici događali su se i prepoznavali gradski ambijenti sa različitim značenjima. Umnoženo značenje je iskazivano na različite, često sasvim suprotne ili čak sukobljene načine, ali je i pored toga grad unutar svojih zidina bio stabilan oslonac građanima jer, u to vreme, nisu naglo menjana gramatička pravila, ambijent i način komuniciranja. Višeznačnost gradskog bića je bila stabilan model, odlikovala se definisanim načinom govora i pazilo se na izgovorene reči, poštovao se vrednosni kod. I onda su se menjala pravila, ali u ritmu koji su građani mogli da prate i budu dovoljno spremni na prihvatanje novih ili starih ali ponovo uvedenih, unekoliko izmenjenih, pravila.

U jednom od prethodnih blogova (08. 06. 2012.) pisao sam o odbijanju Republičke izborne komisije (RIK) da mi kao građaninu i kao novinaru omogući pregled glasačkih listića, posebno tzv. belih listića. Želeo sam da pročitam „bele listiće“ kako bih od najduhovitijih i najsatiričnijih komentara na njima napravio monografiju o monotoniji zvanoj – izbori.

Zbog ovog neshvatljivog postupka RIK-a, sa potpisom sekretara Veljka Odalovića, bio sam prinuđen da uputim žalbu Povereniku za informacije od javnog značaja, gospodinu Šabiću. I, evo, posle dva meseca borbe za slobodan uvid u „bele listiće“, RIK sa potpisom istog sekretara menja mišljenje.

bez nekog razloga, setih se sinoc pred kuntanje kako smo se sreli 5-og oktobra na ulici... i kako prodje dosta od njegove smrti, i kako je bio na tekmi sa mnom  i kako je gotivio Lejdi Barbaru...  

U Kragujevac nas je vodio Mikrob. Došao je na super ideju da radio stanicama Srbije ide i gostujuća emisija LEPOG RITMA SRCA. A vodio je i mene, kao dela njihove ekipe, a bio sam i lutajući reporter. Sa nama je išla i neka meleskinja, 20-ih godina, ćerka Mikrobovog ortaka.

Posle izjava naših TV voditelja od pre neki dan, da se nadaju da će srpski sportisti u Londonu možda osvojiti "stotu medalju za Srbiju", počela sam da lunjam "netom", ne bih li shvatila tu matematiku. I nisam uspela. Veoma dobro znam od kada i do kada je kroz istoriju postojala država Srbija. I jasno mi je da sportisti države Srbije nisu osvojili 98 olimpijskih medalja. Jano mi je da su sportisti iz Srbije (sa Vojvodinom, ako treba i sa Kosovom), osvajali medalje i u vreme dok je Srbija bila u sastavu Jugoslavije. Ali mi se matematika nikako ne slaže. Nije valjda da je Srbija prisvojila

volim ovaj lavirint
u kojem  smo
haotičan je primereno,
zabavan tu i tamo
neizvestan, kao i svaki.

al naš, udoban.

Kad malo bolje razmislite, malo je poslova na koje čovek može da bude ponosan kao što je taj da bude "državni službenik". Na žalost, mnoge birokrate se ne ponašaju kao da su svesni da su oni tu da služe građanima, koji - izgleda da birokrate to često zaboravljaju - izdvajaju pare za njihove plate.

Nedavno sam se vratio sa putovanja po Srbiji prilično depresivan. Video sam ljude na terenu koji se veoma trude da donacija Svetske banke za razvoj jednog veoma siromašnog kraja da najbolje rezultate. Između njih i nekih ljudi koji sebe nazivaju "državnim službenicima" u Beogradu kao da ne postoji nikakva veza. Ovi drugi kao da misle da je njihova dužnost da zagorčaju život ovim prvim koliko god to mogu tako što pred njih postavljaju razne neopravdane i, ako mogu da primetim, glupe birokratske barijere.

Volela bih da negde imam
drvo masline. 

 

Ma koliko mi se učinilo kratkim, postojanje na ovoj površini biće dovoljno. A drvo će rasti..

Rehabilitacija zločinca

Odlomak iz optužnice koju je 1946. podneo zastupnik vojnog tužioca protiv Dragoljuba Mihailovića i ostalih.

RATNI ZLOČINI

41. Mihailović je putem bezbrojnih raspisa, naredaba, radiograma, direktiva, upućivanih svim njegovim komandantima kao i pojedinim komandantima u konkretnim slučajevima, počev od jeseni 1941. izdavao stroga naređenja da bez milosti uništavaju sve borce Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda, zarobljene i ranjene borce, sve simpatizere narodnooslobodilačkog pokreta, svakog onoga ko ma čime pomaže Narodnooslobodilačku vojsku i partizanske odrede, nazivajući u svojim depešama, raspisima i direktivama sve pripadnike narodnooslobodilačkog pokreta komunistima, boljševicima, ustaško-boljševičkim bandama, itd.

Da, bre, odavno se nešto nismo pitali gde je Bogoljub. U prijateljskoj Rusiji, ili kod druga Mila u Crnoj Gori, ili na nekom toplom XL ostrvu sa udobnim ležaljkama i dugim peščanim plažama..? Bilo je zanimljivo to nagađanje, koje se s vremena na vreme budilo, kao dobra, a zapostavljena mentalna igra.

Okončanje sedmogodišnjeg čekanja na povratak svog supruga objavila je Milanka Karić, dodavši kako će on najzad imati priliku da dokaže da su sve one optužbe bile zlonamerna konstrukcija.  

Svako je nevin, dok se ne dokaže da je kriv. Važi to i za Bogoljuba. Ne znam zašto je onda nevini ovoliko dugo bežao po belosvetskim destinacijama (ako isključimo da je sve vreme ovde, u Srbistanu).

 Zoran Đinđić 01.08.1952 - 12.03.2003

Ne mislimo šta želimo 2002. Mislimo o tome šta želimo 2050., kada ćemo biti mrtvi. Da li želimo da iza nas ostanu rezultati na koje će naša deca biti ponosna, ili neuspesi, kojih će se stideti. Mi danas, hteli to ili ne, radimo na vlastitom spomeniku. Na njemu će nešto pisati: ta generacija je izvukla zemlju iz krize.

Moj djed je bio lugar pa samim tim i lovac. Svoj radni  vjek je proveo setajuci sumskim stazama i puteljcima cuvajuci sumu i njene stanovnike od ljudi, ali i sebe od zivotinja.

Nije se bojao zivotinja,a ako i jeste , bilo je to manje nego od ljudi. Bar se sjecam da mi je tako pricao. Bez lugarske  sapke i kozne torbice na svoj posao nije eisao,a    pusku bi nekad i ostavio kuci.

Kad je jedne zime snjeg zatrpao vijugavu seosku cestu u tom lickom selu podno  Male Kapele, stavio je djed pusku o rame pa pjesice prteci snjeg pravo do susjednog sela.  

Isao je djed do svog dobrog prijatelja kome je umro otac pa kako to obicaji nalazu da  i on bude jedan od onih koji ce da bdije tu noc uz kovceg preminulog komsije.

Medalja je san. 
Veliki, snažni san, o tome kako se uzdići iznad proseka i postati heroj. 

Olimpijske igre 2012. su u toku.

Svi gledamo.  Naravno.

Sportisti se takmiče, vredno rade, koriste sve moguće metode u fazi višemesečnih i višegodišnjih priprema.

Brže, više, jače, bolje, sinhronizovanije, duže. 

Ja gledam povremeno po nešto. Odbojku, košarku, plivanje, konje. Atletiku ću gledati.  Ne gledam gimnastičarke, bicikliste, dizače i dizačice tegova, ...  

Uvek mi je tu negde, u pozadini, misao da se u sportu koriste sva moguća i dopuštena i nedopuštena sredstva da bi se dokopali medalja i što boljeg mesta na rang listama.

Ono što pripada društvu, pripada i meni, posebno odgovornost koju imam da to što mi pripada - zaštitim.

I posle svi govore o promenama.

Promena nema. I nikada ih neće biti.