Nije nepoznata stara izreka da se pristojnost svakoga meri njegovim pristojnim odnosom prema drugima, da je čovek srećan onoliko koliko je drugih učinio srečnim, da je dobar čovek onoliko koliko je dobar i nesebičan prema drugima, itd, ali ne koliko se ko time hvali već skromno prepusti da to drugi vide . Za razliku od takvih , narod kaže da nepristojne i budale ne treba tražiti, same se jave.

Upravo je je putovanje našim gradskim prevozom prilika da se svašta vidi , čuje i doživi , od nestašluka mladih do bezobrazluka i prostakluka onih kojima to ne priliči.Upravo kada vidimo kako se ponašaju neki koji su babe i dede , pa još kao dame i gospoda,  ne treba se čuditi bezobrazlucima unuka.

Lepo domaće vaspitanje nalaže da mlađi ustupi mesto starijima, muškarci damama, a svi, bez obzira, trudnicama i majkama sa decom.

S tim u vezi evo priče o jednom od ružnih događaja u autobusu GSB.

Svi komentari

Đilas kralj!!!!!!! :)

Konačno da neko nekome skreše u brk :)

Svaka mu čast na ovome

Ovo se zove rasizam, ali će većina to shvatiti kao divan humor!!!

Rasista... izgubio je moj glas

Kako se samo tamo neko nasekiro za naše Rome.A do sad niko nije ni probao da učini za njih nešto a kamoli učinio koliko Djilas.I da naravno da mu treba odgovoriti ovako ironično kad sebi neko može da dozvoli ovakav bezobrazluk.

Svaka čast Đilas. Pametan odgovor:

Признајем да ми

Iz teškoatletskog riječnika pojmova:

Dumbell - jednoručni teg, u narodu poznatiji kao bućica. Inače standarni rekvizit svih vježbaonica tipa džim-teretana ;)

Circus Dumbell - u modernim strongmen takmičenjima, disciplina u kojoj se masivna bućica, podiže jednom rukom iznad glave.

Čitam s jezom tekst "Protiv dobrovoljačkih straža" na B92 u kojem se pominju civilne straže u "dobrovoljačkim četama", pa "uzimanje zakona u svoje ruke", pa kako tamo "neki obilaze mađarska naselja u Vojvodini i ljude uveravaju da se tako organizuju" - i isprepadah se! Prvo što mi je kao munja proletelo kroz glavu je - pa neće valjda opet! I tresnuše me svi prituljeni užasi iz devedesetih kad su ovakve vesti o civilnim stražama i dobrovoljačkim odredima najavljivale još veće zlo, smrt i rat.

I shvatim da mi ništa ne vredi ni što upravo čitam knjigu Laša Svensona "Filozofija straha" (Geopoetika, prevod Ljubiša Rajić), u kojoj pisac kaže da je "strah, bez sumnje, najvažnija roba koju masovni mediji iznose na prodaju", te da je "strah postao neka vrsta kulturne lupe kroz koju posmatramo svet".

Prvo se juče na sajtu Novosti pojavio bombastičan naslov koji sam odlučio da maznem za potrebe ovog bloga (s idejom da dobar naslov privlači čitaoce), a onda se jutros desilo nešto još zanimljivije – Sport je objavio članak u kome Jelena Genčić kaže da se u igri Ane ne vidi napredak i da su ona i Jelena završile svoje karijere, kao i da se treba okrenuti mladim snagama. Armenulić i Jačmenica imaju vise poverenja u naše dve najbolje teniserke, ali je stav Genčićeve ipak interesantan i voleo bih da čujem šta blogeri misle o tome dok pratimo ovogodišnji BNP Paribas Open u Indian Wells-u.

Rukopis D. Ćosića

Najneprijatnije iznenađenje večeri bili su naci govori dva mlada književnika, Vladimira Kecmanovića i Marka Krstića. Šta je ove dve talentovane i obrazovane osobe primoralo da budu takvi? Dok sam ih slušao, na ivici da dreknem i njima „UA", pitao sam se iz kog su oni veka došli?!

ja da se pakujem, odbacujem suvišne ili nepotrebne stvari, vodim se minimalizmom...kad! Gde si to krenuo, šta to radiš, trgnem se! U Evropu, kažem sam sebi. Pa već si u Evropi, mamlaze, odgovaram. Jesam geografski ali idem u Evropsku Uniju. Popričekaćeš, načekaćeš se, ne crkni magarče do zelene trave... Čekaj bre! Čemu taj pesimizam?  Nije to nikakav pesimizam, realnost na sceni burazeru, znaš kad ćemo postati tz uređena država gde će sve funkcionisati makar 20% od onog što je potrebno da bi se bilo u EU, nikad i da ponovim, NIKAD! Koliko dugo ti stoji u pisarnici Višeg suda predmet, evo sad je već tri godine a ti bi u Evropsku Uniju. E moj brajko, budi ti optimista al' nade nema ni od korova! I nemoj mi ono otrcano: Nada umire poslednja.

                - Dečaci ne plaču. - slušala je.
               ( - Zašto samo dečaci? - pitala se. )
               - Jaki ne plaču.
               - Sramota je plakati.
               - Nije lepo.
               - Daj, opet cmizdriš?

Uvek sam mrzeo muški šovinizam. Veliki švaleri i muškarčine koji posle raznih bajki ispričanih u trenutcima oduzetosti alkoholom, odlaze kući i svoju nemoć ispoljavaju bilo nasiljem, bilo kurčevitim ćutanjem. A iza svega je  zapravo stajalo  ogromno nerazumevanje funkcionisanja ženskog mozga. Zato sam posle 30-te godine života počeo da shvatam izreku “ Zrelost muškarca se određuje time, kojom glavom razmišlja, donjom ili gornjom”.

Autor: Rodoljub Šabić

Za titulu evropske prestonice kulture konkurisaće Zrenjanin, Beograd, Novi Sad i najverovatnije Niš, dakle, čak četiri grada iz Srbije! Jedan od njih će, tačnije rečeno mogao bi, upisati svoje ime na sada već dugu prestižnu listu gradova koji su već ostvarili ovaj status.

U vreme kada je, sad već daleke 1985. godine, čuvena Melina Merkuri tadašnja grčka ministarka kulture pokrenula ovaj projekat status evropske prestonice kulture bio je pre svega priznanje za realni kulturni značaj i život nekog grada i stoga se na početku liste nalaze prepoznatljiva zvučna imena gradova kao što su Atina, Firenca, Amsterdam, Berlin, Pariz, Madrid....

... tri su zablude u tvom životu.

Skolovanje

Kao malom kažu ti: uči, bilduj sposobnosti i veštine, juri za najboljim školama, školuj se na najboljim smerovima, vijaj stipendije i kredite ... i kada završiš sa time, kada postaneš obrazovan bice sve OK. Lakše ces se zaposliti, radiceš ono što voliš, bice ti lako da promeniš posao ili čak i zanimanje, generalno - umeces da se snadjes u životu.

prvi tekst koji sam objavila kao gost autor
pre nekoliko godina, nesrećnim sticajem okolnosti,
obrisan je sa komentarima, bio mi je rođendan kad sam ga objavila,
i nedavno opet, pa se setih...

nađoh tekst, pokušah da ispravim greške, jer tada nisam znala
ni mallo, ni najmanje kako se kuca:)))

al, blogovala sam. snažno.

evo vam tekst ponovo, nije loš:)

  Da vas pitam? Kako ste se branili od devedesetih?

Zorana je naša reprezentativka u sreljaštvu, svetski prvak, sportista godine u Srbiji, ... Dakle kvalifikovano lice da brani boje Srbije na olimpijskim igrama u Londonu. Ovo će biti prvi od nekoliko intervjua sa našim olimpijcima koje planiram da imam na stranicama ovog bloga.

Zorana je rođena 1986. godine, studira ukrajinski jezik, uči engleski i ruski, vesele je naravi i ima izuzetan takmilčarski duh. 

1. Obično se devojčice igraju lutkama a dečaci sa pištoljima... Otkud tvoja ljubav ka oružju?

Igrala sam se i ja lutkama kada sam bila mala ali, kada sam malo porasla, ispratila sam svoju sestru koja se pet godina duže bavi ovim sportom, pa sam tako i ja počela. 2000. godine nam je preminuo otac i bavljenje sportom mi je postao doslovno beg od svega. Tu sam upoznala dosta novih ljudi, stekla nove drugare i svidelo mi se. Tako sam počela da dolazim češće na treninge, a nakon prve medalje na evropskom Prvenstvu, znala sam da je to moj poziv. Tada je sve dobilo na ozbiljnosti.

Milan Nikolić

Ja ne mislim da je Marko Karadžić „elimisao sebe iz bilo kakve ozbiljne rasprave“ zbog toga što je otišao da se mesec dana „valja u rijaliti svinjcu Preživljavanje“. Ceca Lukić u svom poslednjem tekstu „Robinzon građanske Srbije“ u množini, pretpostavljam misleći na celu Drugu Srbiju, tvrdi da se u Marka zaklinjala dok je bio državni sekretar a sada ga, kada je samo komesar, nema nigde. Ljudskim pravima je podjednko potreban kao i ranije, i tu nema spora, ali da li su ovako teške ocene povodom Markovog izleta na Kostariku, zaista na mestu posebno ukoliko su začinjene tipičnom domaćom zlobom, koja je kod svih Srbija ista – u maniru „ako su mu trebale pare mogao je da traži od Beka.“ U poslednjoj četvrtini svog teksta prva Ceca se izjednačava sa Veljom Ilićem koji je, podjednako decidirano, mada u oblandi šatorskog magistrala humora, govorio o Čankovim tihim večerima u kući Velikog brata.

Predosadna dilema za i protiv reality i programa je besmislena iz najmanje dva razloga. Niti će većinsko, obično licemerno „protiv“ kada je isključivo deklerativno, naterati vlasnike privatnih televizija da se sažale nad duhovnim pustošenjem kojem doprinose niti će se RRA setiti da postoji.

Slučaj koji opisujem pokazuje da je sistem solidarne zdravstvene zaštite u Srbiji sve, samo nije solidaran, i da proklamovana solidarnost ima svoje granice. Na žalost, slučaj Nataše je iza te granice. Istovremeno, isti taj sistem solidarne zdravstvene zaštite je ne tako davno omogućio prvom čoveku zdravstva u Srbiji da daleko benigniju zdravtsvenu potrebu reši u inostranstvu. Nataši ta prilika nije data.