ili

                                         UZALUDNO I BESKORISNO PAMETOVANJE

               Da se odmah razumemo. Ne volim motivacione skupove, ježim se na , ,popravi se sam'' priručnike, kosa mi se diže na glavi od Dragih Saveta, odavno sam digla ruke od svakodnevnog čitanja horoskopa, ne pamtim kada sam poslednji put prevrnula šoljicu sa socom od kafe e da bi mi neko osmotrio sudbinu, nerviraju me kvaziiscelitelji duša koji znaju laka rešenja za teške probleme, iritiraju me muzike za relaksaciju sa dozivanjem kitova, muka mi je od nasmejanih prodavaca svih nadripsiholoških magli i izmaglica, ne padam na jeftinu propagandu majstora za redekoraciju tuđih života...

               Ali, prosto nisam mogla da odolim...

   Dženika je jedan od pasa koje je hranio pokojni Vjeran Miladinovic Merlinka. Od kako nema Vjerana, svaki pas je otisao na svoju stranu, a tako bi i sa Dzenikom. Naravno, kafilerije / sramota države  / samo cekaju priliku da ugrabe psa bez pedigrea.

Dženika

Evo integralne verzije Dženikine sudbine....od moje prijateljice iz

Iliti, Lični sudar se nerazumevanjem genetike... 

 Htedoh ovo da napišem kao komentar na blog kolege Nsarskog, http://blog.b92.net/text/18268/Genetika-za-pocetnike-I---zasto-se-zlo-ne-moze-iskoreniti/ ali, kao što neko lepo reče - kad imaš sopstveno dvorište, pozovi društvo da se igra u njemu...

Daklem.

Kao što je već poznato moja „treća-sreća" je naša Princeza. Koja je, za razliku od mene i Žmua, koji smo smeđokosi i smeđooki, rođena plavokosa i plavooka. Doduše, nas dvoje se zbog toga nismo previše iznenadili, pošto oboje imamo plavooke u neposrednim precima (počev od kompletne familije moga oca), ali komšiluk...

Znate kakvi su naši dragi komšiluci - moraju da se raspituju i kad treba i kad ne treba.

 Povremeno se u novinama, blogovima i drugim medijima mogu naći komentari koji sadrže izraze kao “srpski gen“, ili  “proradio mi gen za inat “, ili, opštije “to nam je u genima“. Da stvar bude još gora, ima onih koji misle da bi eliminacijom ljudi koji poseduju neku nepoželjnu osobinu (‘’takvi su mu geni’’) ovaj svet bio zauvek

Tadić i Đoković

Kabinet predsednika Republike obratio se javnosti saopštenjem u kojem najoštrije osuđuje ponašanje Novaka Đokovića minulih dana, i sraman pokušaj manipulacija kojima je mladi teniser želeo da prikupi političke i ATP poene na račun navodne prisnosti sa gospodinom Tadićem

Prema navodima iz pomenutog dokumenta, Đoković je tendenciozno i sračunato došao do finala Vimbldona, znajući da će završnom meču prisustvovati predsednik Republike i drugi reket Srbije - Vuk Agasi Jeremić, ne bi li ispalo da su aplauzi upućeni njemu, a ne njima, što nikako ne odgovara istini, s obzirom na činjenicu da su gospoda Tadić i Jeremić u Engleskoj obožavani kao „Bitlsi", odnosno, u Srbiji kao Troteri potpomognuti Mirkom Ekrem Jevrić Cvetkovićem.

- Na sreću, svima je bilo jasno da povicima „Ovaj poen je za tebe, Boki", Đoković pokušava da izmanipuliše situaciju i prigrabi za sebe deo predsednikove popularnosti, što je kulminiralo po završetku meča, kada je sav znojav i zadihan prvo potrčao ka loži u kojoj se nalazio gospodin Tadić i skinuo u bratel majicu, odbivši da primi pehar ukoliko to ne učine zajedno - naglašava se u saopštenju, uz napomenu da to nije bio kraj besramne hajke na svetački lik i delo dobrog pastira iz Krunske.

ili

Kako sam ubio Petra Pana 

Mali uvod:
ovaj tekst nastao je pre nekih mesec-dva i nikada nije baš potpuno dovršen. Nekako je uvek nešto falilo i žuljalo, i uvek je trebalo još nešto reći, ali paziti da to nešto ne odvede na stranputicu.
No, onda se pojavio blog "Kriza o'srednjih godina", maestralni rad koleginice Razmišljam, a na sličnu temu.
Pa sam ja ovaj svoj uradak, a kao komentar, postavio kod nje.

I onda odlučio, da ga, ipak, postavim i kao svoj zaseban blog. I to prevenstveno iz dva razloga: to jeste nekakvo bitna faza u mom životu, a za pretpostaviti je da nisam baš izuzetak, koja pretpostavka, opet, vodi i do drugog razloga za objavljivanje: hoće li se još kogod prepoznati u mom ogledalu?

Dakle - Namćor u ogledalu.

Kako čovek postane sve što je kod svog oca mrzeo. 

Jeste, moj qurac! Šta mi napriča?! Izmislili vlastodršci. To mu dođe kao: Nemoj bre da sereš. Ili: Pokrij se ušima ćuti i trpi. Vekovima su vlastodršci stanovitim grupama ili pojedinim svojim slugama, odsecali jezike a sve zarad zlatnog ćutanja. Da ne bih bio konsekventan do dupeta, da ne kažem, do srži, ‘ajd' da vidimo šta su o ćutanju govorili neki od naših viđenijih prethodnika:

Poslednje reči Hamletove su bile: Ostalo

Kažu da u životu postoje situacije koje razdvajaju dečake od muškaraca. Kada se pojavila mogućnost da idem kao jedan od prvih novinara u Egipat, nisam ni pomislio da je to nešto za šta treba preterana hrabrost. Jednstavno dobiješ zadatak i odeš.
Nemiri koji su se dešavali bili su mahom skoncetrisani u Kairu što je poprilično daleko od Crvenog mora i glavnih turističkih destinacija a uz to mi Srbi smo vremenom oguglali na ratnu opasnost, revolucije i kontrarevolucije tako da o bezbednosti nije bilo preteranih briga.
Da krenemo redom.
Let iz Beograda je bio malo poznatom egipatskom avio kompanijom “Memfis” i prošao je savršeno uz solidno posluženje i čak dve lepe stjuardese. Nova ali, čini mi se, moćna turistička agencija “United trevel international” nije ništa prepustila slučaju.

Ne propustite! Komad DJOKER je sjajan. Napravili su ga naši ljudi okupljeni u grupi JA BOO, vrhunski i školovani muzičari, koji su se devedesetih odselili u Toronto. Free download master verzije je ovde.

DJOKER (a song for NOLE)

From the Balkan strip
a boy with eastern grip
king of ace, he'll make you love it
it's that charming face
but don't be fooled cause love means nothing
in the game he plays
a-ha, a-ha
you think you're ready now
Nole came to play, Nole came to play
ALE, ALE, NOLE, NOLE
Nole MAJSTORE

Bilo je to, sine moj,  nekada davno, pradavno, u jednoj zemlji iza mnogo mora i planina.

Moj drug  Šile otišao u penziju. Ispunio oba uslova. Sad ne zna kako da ispuni vreme.

Zato se vratio starom hobiju, pecanju. Nekada je je jedva čekao da dodje nedelja pa da sa našim zajedničkim kumom ode na reku da kupaju crve, kako sam u šali opisivao njihovu akciju. Sad mu je svaki dan nedelja, samo, kum nema vremena, on je naučnik i peca, valjda, Nobelovu nagradu..

Dosadno Šiletu samom pa opkolio mene, da mu pravim društvo. Neću da Te teram da pecaš, kaže,  hoću da Ti pokažem kako pecaju neki drugi. Šta ću,

Gost autor: St.Jepan 

Ukoliko neko ovaj tekst shvati kao poziv na pljačkanje radnji, neće pogrešiti.
Ovo jeste poziv na pljačkanje radnji

---------------------------------

Zimus, Ana mi je dala svoju šifru i blanko imprimatur - odobrenje da u njen blog kačim šta mi dune i kad mi dune. E, pa već nedeljama ne duvka mi ništa, a noćas, dunulo mi, eto, da ovde okačim jedan (gle, baš njen) чрезвычайно интересний tekst,   .

Dunque, moja domačica, istovremeno i moja gošća, juće napisa ovo:  

-------------------------------- 

A SAD MALO O GLADI 

               Daleko od toga da se to desilo iznenada, na prečac, odjednom, onako iz čista mira i s neba pa u rebra. Naprotiv. Sitne naznake svega što će se dogoditi gamizale su, milele, puzale, plazile svuda oko nje godinama unatrag, ali, prosto nije imala vremena da ih primeti. Ako je koji malo uočljiviji znak i zapazila, nije mu pridavala pažnju. Ako je čak i pokušala da ga osmotri malo pobliže, sve ostalo čime se bavila bi joj istog trenutka odvuklo pažnju. Ako je zastala da razmisli i pokuša da ga dešifruje, buka svakodnevnice ju je vraćala kolotečini.
               I tako je bledela, nestajala, čilila dok se nije sasvim samoponištila.

Beogradska autobuska stanica. Pola sata pre ponoći, polu pijan, ulazim u narandžasti autobus ka jugu, sa idejom da ne zakasnim baš puno sutradan, u Nišu, na posao. Ispred mene cigančica sa četvoro sasvim male dece. Najmanje je godinu ipo a najstarije ne više od pet. Pažnju su mi privukli jer su deca bila neobično tiha... Onako mali jedan drugom do uveta. Ciganka je imala samo jednu kartu. Ne treba joj više. Dok deca usporeno forsiraju, za njih, ogromne stepenice primećujem da je ciganka vrlo uznemirena. Trese se. Par koraka od autobusa uočavam ciganina, malo mlađeg od mene, sa već sedom bradom kako namršten, fiksiranim pogledom prati ulazak u bus. Sa njim je prelepa cigančica, u besprekorno belim trenerkama, ukusno našminkana, u novim roze patikama. Cenim da nema više od 14 godina. Izuzetno liči na majku četvoro malih putnika. Čudno mi je što se ne pozdravljaju na rastanku. Ciga ima autoritativan stav, mlada cigančica je sa monalizinim osmehom, kao da likuje, a odlazeća majka je u vidljivom grču. Deca ćute sve vreme i prate instrukcije majke.