Interesantno je iz prvih redova gledati na koju stranu Federer voli da vrti reket dok skoncentrisano ceka servis (na levo) ili primetiti koliko puta Agasi gucne vodu posle prvog gema (tacno 2). Sitni detalji se odlicno vide iz redova najblizih terenu, a mozda tu i cujete po koji interesantan komentar. Takvih momenata ima dovoljno da se na kraju turnira pojave na top-listi koju ce objaviti na vebsajtu ili zalepiti na zid medijskog centra. Medjutim prava teniska borba koju ste dosli da gledate desava se preko svih 260 kvadratnih metara terena, i za to vam je bolje da ste malo dalje od samog terena.

Foto: Mira Zdjelar

La nostalgie de la barbarie est le dernier mot d'une civilisation. Nostalgija za varvarstvom je poslednja reč svake civilizacije. (E.M. Cioran)

Što duže živim na Kubi, sve češće sećam se jedne slike sa svog prvog putovanja u Havanu. Bilo je leto, jedan od onih tipičnih letnjih dana sa popodnevnim prolomom oblaka, obično oko pet sati, kad svi idu kući. Bio sam u turističkom autobusu, na Petoj aveniji, i gledao kako kiša neverovatnom brzinom stvara baruštine. Vozač je skrenuo sa Pete avenije, glavne saobraćajnice ali i vrlo niske ulice u koju se voda sliva, i krenuo da nas vozi nekom od manjih, ali prohodnijih, ulica uzbrdo. I tu je, međutim, bilo velikih bara. Na jednoj raskrsnici nakupilo se dosta vode, kao i ljudi koji su sa mnogo optimizma i strpljenja čekali nekakav prevoz. Vozač je mogao da ih zaobiđe i poštedi, ali on kao da je ubrzao, ne obazirući se uopšte na njih, i pošteno ih isprskao mutnom kišnicom sa ulice koja se gotovo nikad ne pere.

Jedna od stvari koju svako ko provede dovoljno vremena na Kubi primeti jeste nedostatak civičke svesti. Na predivnom Trgu Sv. Franje (Plaza San Francisco) u Staroj Havani može se provesti divno vreme šetajući, ali to često podrazumeva slalom u cilju zaobilaženja gomila konjske balege. Propuštanje vozača ili pešaka u saobraćaju vrlo je retko, čak i poštovanje sopstvene trake. Vrlo često spori automobili kao da namerno voze u levoj traci. U Centru za ljudsku genetiku González Coro u Vedadu u čekaonici sam jednom sedeo oko pola sata, i brojao mrtve muve na podu, ali i na prozorima, dok sam gledao kako se ljudi guraju u nekoj vrsti stampeda, sa sve trudnim pacijentkinjama, da bi videli čuvenog doktora Olivu. U Centru za genetiku nalazi se jedan od najužasnijih WC-a koji se mogu zamisliti. Da bi postojala civička svest, prvo mora da postoji civis.

Ubeđujem sebe i tvrdo verujem da to nisu njegovi poslednji dani, zato sam i otišao kod njega na Jamu da budem deo ODBRANE! Sokrat se nije branio, nije ni morao, na kraju mu je bio pun svega pa je popio kukutu. Platonov je naslov. Ma koliko čovek bio ili pretpostavljao da je jak i čvrst, osamljenost, samoća, za čas sve razori u prah i pepeo. Moj drug i prijatelj Zdenko ima, lekarski konstatovano, karcinom koji je obuhvatio ceo želudac. Zdenko nije Sokrat, nije

 film Lazara Stojanovića

http://www.youtube.com/watch?v=f6-82M0Lpfg 

http://www.youtube.com/watch?v=vwIx2YPL54I 

http://www.youtube.com/watch?v=0FjuYFx9-f0 

http://www.youtube.com/watch?v=8Z9E78JEqAg 

http://www.youtube.com/watch?v=S5ia3MLVSrU 

http://www.youtube.com/watch?v=n23ClMIjtgI 

Iz njegove autobiografije

"Moj je otac ugledao sveta u zapadnoj Mađarskoj a završio je trgovačku akademiju u mestu rođenja izvesnog gospodina Viraga koji će, milošću gospodina Džojsa, postati slavni Leopold Blum (Bloom). Mislim da je izvesna liberalna politika Franje Josipa II kao i želja za integracijom navela moga dedu da svom još maloletnom sinu mađarizuje prezime; mnoge pojedinosti iz porodične hronike ostaće, međutim, zauvek nerazjašnjene:

za Ivanu Španović na Svetskom dvoranskom prvenstvu u Birmingemu!

Autor: Rodoljub Šabić

Presretanje elektronskih komunikacija i pristup tzv. „zadržanim podacima" će i ovog leta biti aktuelna tema. Nekako, sticajem okolnosti, nekoliko zadnjih godina, uvek u leto, kad mu (zbog smanjenih mogućnosti da se u kvalitetnoj stručnoj javnoj raspravi otklone dileme i pronađu dobri odgovori na brojna otvorena pitanja) „vreme nije", predlagano je ili pokušavano usvajanje, za ovu delikatnu oblast, itekako važnih propisa.

U leto 2008. RATEL je doneo Pravilnik o tehničkim uslovima za kontrolu Interneta. Nakon „gužve" izazvane reakcijama Poverenika za informacije i Zaštitnika građana kojima se pridružio i dobar deo javnosti taj pravilnik je stavljen van snage.

Kada sedne da radi, crta, slika, akvareliše, slušalice na uši, muzika, često, vrlo često Rok iz šezdesetih, Rolingsi, Bitlsi, Enimalsi, obožava Erikov glas, Hu, Trogs... s vremena na vreme Bluz, Džez, onda Mocart, Bah, Betoven, Čajkovski... realnost oko njega polako bledi, nestaje. Podsvest izranja iz svojih dubina. Prepliće se sa svešću. Pojavljuju se znane ili potpuno nepoznate stvari, simboli, šare, delovi mandala... Trgne se kao tek probuđen kada ga rukom dodirnu, ručak! Skoro nikad ne nastavlja započeto. Ostavlja za sutra, čeka svoje vreme, slobodu, neuznemiravanje.

Upustvo za upotrebu:

Ne nije stvar u muckanju ovog puta. Napisah mali " mali blogovski gorski vijenac"  iz mog ugla o vecini blogera I blogerki s kojima sam imao cast I priliku  komentirati I  diskutovati. Nadam se da cete ovo svatiti kao malo duzi aforizam I da cemo I dalje uzivati  u b92 blogu svi skupa:

 Za price slikovite

Dezurni je krivac

Ko bi drugi bio negoli Budimac.

Ko jos ima da se pita

 Super nam je bas Margita.

Ako volis NATO bato

Jelena je najbolja zato

S pricama dobrim tiho se usunja 

Prvo ću predstaviti oči i lik onoga ko sve ovo gleda, i beleži: našeg, mog, svačijeg i svakidašnjeg Imigranta, bez koga ne bi postojalo ‘ovde' i ‘tamo'. Smestila sam jedno ogledalo ispred nje-ga, da ga bolje vidim. Taaako.
Kao i kod svakog upoznavanja, najbolje je uvesti generalizacije, i koju apstrakciju. Za početak neka to bude:

    Nema ništa lepše od stepeništa. Ideš deset stepenika, zatim blaga krivina, pa dođe odmorište. Građevinari i investitori su na sve računali, za zgradu od četiri sprata plus potkrovlje, jedino nisu imali na umu da će neko stan koristiti duži period, faktor „komšija„ i da će stanaru značajan deo života proteći penjući se do stana, u mir od svakodnevne gungule. Već 24 godine prelazim 90 stepenika u jednom pravcu, onda možete misliti na kom spratu živim, i pored odmorišta, trenutke predaha upriličavaju mi komšije iako mi nije do odmaranja.