Gently, the first snows wafting through the Belgrade skies, dispersing themselves randomly over the streets, the cars, the sleeping stray dogs, the three-wheeled gypsy bicycles, blanketing all indiscriminately. The first snows clothe the White City in ceremonial garb, in a winter dress uniform.

 

The Girls

Pesma 2011.

Prošle godine dogodio se pokušaj nadziđivanja i dogradnje Doma štampe na Trgu Republike u centru Beograda koji je projektovao Arhitekta Ratomir Bogojević čime bi se ozbiljno ugrozilo zdanje koje ima veoma značajnu ulogu u istoriji beogradske i srpske arhitekture. Naime, vlasnik prostora na poslednjem etažu je poželeo da proširi svoju imovinu ali i da nadzida još jedan nivo, predusretljivi arhitekti, postoji indicija da je angažovan i jedan ademik, uradili su projekat, jedan streotipan stakleni kubus koji su postavili na sasvim završenu i autentičnu zgradu kao neprirodan i neprimeren dodatak, zanemarujući principe struke i profesije, nazvali sve to „rekompozicijom fasade“ i započeli proceduru pokušaja pribavljanja uslova i dozvola.

Društvo arhitekata Beograda je dalo pozitivno mišljenje na predloženi projekat ne poštujući zakon jer u zakonu piše da Društvo arhitekata može to učiniti samo ako ne postoji osoba koja zastupa autorska prava.

Šefe, doveslao sam iz Dubaija i sad pitaj onog malog gde ovo da iskrcam ... !

Lepo zvuči kada te neko pozove da dođeš na bilo kakvo slavlje. To u našem (srpskom) smisli ne znači samo da ćete da idete negde da se nakrkate, obično je to nešto više. Neko vas se setio i taj mali znak pažnje se uvek ceni. Tako je i na zapadu, abr sam ja mislio tako. Kod nas u otadžbini se nikad ne pravi pitanje ko će šta i koliko da plati, ako se ima para onda se ide na piće, ako se ima više onda u kafanu na roštilj.

Kao studenti mi smo uvek bili za prvu

«Ovo je «poi», probaj, fenomenalno je», rekla mi je Katarina i tutnula mi u ruku gužvu kanapa sa lopticom i lepršavim, dugačkim, fluorescentnim trakama. A onda smo, kao dva električna zeca skakutale i federirale u Kaćinoj dnevnoj sobi u ritmu muzike za ples, što bi rekao Jura Stublić.

Trebalo mi je vremena da uskladim noge, ruke, loptice, trake, sve misleći i na to da

PLAT FORMA*

 

Rana jesen mirno je prolazila u sakupljanju nekih stvari za zimnicu, igranju i veselju. Un je zatrudnela još tokom leta i stomak joj se već počeo primećivati. Kju i Frija već su bili napravili kolevku, koritance, ograde od kuvanog pruća, korpe za nošenje i sve druge potrebne i nepotrebne dečije stvari.

Ohen ju je svaki dan obilazila gledajući da li trudnoća dobro napreduje i da li se nosilja dobro oseća. Svi su sa nestrpljenjem očekivali da vide prvog Kjuovog potomka. 

Zamolili me drugari, pa evo, da vas pozovem - ako ste veceras raspolozeni za malo blues/jazz/rock standarda i ne mrzi vas da prosetate do "Bele Ladje" (ispod Brankovog mosta), mozete da im se pridruzite.

Oni se vabe "Moon Dance" i veceraske sviraju tamo.

Ulaz je "celih" 150 din.

Nadam se da cete se lepo provesti - ja, nazalost, ne postizavam, klinci, skola i tako to, ali delegirala sam Zmua.

Iako je koncept prebrzo ušao u upotrebu, pa tako postao marketinški kliše, malo ljudi spori da je koncept korisnika u centru zbivanja jedna od osnovnih karakteristika što definišu umrežavanje, pa kroz to umrežavanje mnogobrojne druge vertikalne tehnologije, koncepte, delatnosti i na kraju informacije uopšte. Tako, neminovno, i identitet pojedinca u svoj svojoj varljivoj i neodređenoj strukturi. Maglovitosti, čas vidljivoj, čas nevidljivoj, a uvek prisutnoj. Tačnije, jedan, ili nekoliko, od više identiteta.

Kao neki vir oko koga se svašta vrti dok u tom viru ne nestane.

Ako u razlikama između popularne i visoke kulture izoštrimo onu o količini vremena i truda potrebnim da se ugradimo u neki novi identitet, a u razlikama između popularne kulture i folklora onu gde mi, ili „naši“, možemo brže i efikasnije da „poguramo“ neku polugu, ili njenu interpretaciju, šta reći za svet gde je korisnik u centru zbivanja – mi smo identitet, i mi smo poluga. Mi smo pop.

Država u kojoj sam nekada živeo bila je mediteranska. Imali smo čak i Mediteranske igre na kojima smo navijali za naše soportiste, sportaše i momčadi i muške i ženske...Sada živim u državi koja baš i nije mediteranska. Nisam se ja nešto daleko selio (10-15 kilmetara u nekoliko pravaca) samo se država malo smanjila, promenila nekoliko imena i izgubila izlazak na more i Mediteran. Osim ako se ne računa ona malo nategnuta teorija o Dunavu kao majci (ili makar ujaku) Mediterana.

Prenosim ovaj tekst/intervju od pre nekoliko nedelja povodom 11 jula dana obelezavanja genocida u Srebrenici, i izvestaj sa Press konferencije grupe ne vladinih organizacija u Beogradu, JT

Novi proces zbog Srebrenice

 

U Holandiji je u sredu, bezmalo 13 godina od ubistva više hiljada Muslimana u Srebrenici, počeo još jedan sudski proces zbog tog zločina.

Naime, majke i supruge muškaraca ubijenih u Srebrenici od okružnog suda u Hagu zahtevaju da formalno

Biće dobro. Znam.

Ona je dama i borac. Moja majka.

Kaplje infuzija u levu ruku,

ja spuštam mini plazmu, jednu sa čokoladom

jednu bez, mleko 1,6%,

i par ružičastih čaša na...nešto.

Na tome stoji špric.

Idi ti kući sada, ovo će da traje,

a treba da vidim šta Teofil kaže...

Ušla je juče u moju sobu i rekla:

E, ja ne vidim na levo oko. Sa osmehom.

Ja sam prsla u smeh...mislila sam da je smislila nešto.

pa onda:

 gošća autorka: vera nolan

 

Sajam knjiga je prošao. Uspeli smo za mesec dana da objavimo zbirku pesama našeg dragog  blogokolege, Doksa.

Nije bilo vremena i mogućnosti za medijsku promociju, ali knjiga je katalogizovana i odštampana.Imaće svoj život i možda pronaći put do čitaoca koji imaju naklonost da svet vide oneobičenom poetikom i promišljanjem.