Kad građanina nanese put po Trgu Republike u prestonici ima priliku da iza spomenika onog Kneza što jaše vidi Narodni muzej obložen skelama i tako to stoji skoro deceniju po modelu Potemnkina koji je u neko vreme davno prošlo ulepšavao vizure vođama i narodu i brisao im iz vida ružne i skršene gradske pejsaže a koji su ih mogli uterati u depresiju. Ovde na Trgu je svojevremeno, pre desetak godina, bila ideja da se započne obnova Narodnog muzeja, naravno za početak je načinjena skela preko cele fasade koja nedvosmisleno šalje poruku građanima da je poduhvat od značaja za istoriju i kulturu Srbije započet, radost se širila gradom, vođe su zbrajale pozitivne poene i uopšte stvorena je optimistička i vedra atmosfera. Posle od svega toga, sve do danas, nije bilo ništa, zaboravljeno je zašto su te skele postavljane, smišljen je neki drugi razlog da se optimizan u narodu održi a Narodni muzej je tamo več skoro deceniju bezbedno obložen i slabašnim, iznemoglim glasom pokušava da obnovi onu poruku o obnovi ali više niko to ne sluša.

 

“Loš čovjek ne može biti nikad dobar učitelj ma koliko poznavao metodologiju rada s đacima ili pak bio stručno potkovan informacijama neophodnim za ovaj posao. Naravno, to što je neko dobar čovjek nije nikakva garancija da će postati i dobar učitelj, ako utvrdi da ovaj posao ipak nije za njega.” 

Bile su ovo riječi jednog od profesora koji su nam predavali stručne pedagoške predmete prije nego što smo otišli do svojih prvih učiona i đaka te potom polagali državne ispite za ovaj, kako mnogi vole nazvati, plemeniti poziv. Nikad

 

A pre svega odsad pa nadalje usvojiti pretpostavku da ono što je izgovoreno i ono što se čuje potiče iz istog izvora i u tom cilju odoleti iskušenju sumnje u mogućnost izvođenja bilo kakve pretpostavke.

Odbaciti jednom zasvagda, kao i analogiju sa uobičajenim prokletstvom, svaku pomisao na početak i kraj.

Autor: Rodoljub Šabić

U Srbiji živi nepoznat broj nevidljivih ljudi. Naravno, ne bukvalno nevidljivih, već „pravno nevidljivih". Reč je o osobama koje ili nikada nisu bile upisane u matične knjige rođenih, ili su bile upisane a matične knjige su uništene ili nestale, a oni ne raspolažu dokumentima ili drugim dokazima koji potvrđuju da jesu bili upisani. Ti ljudi nemaju pravni identitet, oni su za državu i pravni sistem nevidljivi, praktično svedeni na ono famozno „niko i ništa" i potpuno onemogućeni u ostvarivanju građanskih i drugih prava.
Tačan broj „nevidljivih" je, kao što rekoh, nepoznat, а procene su veoma različite. Minimalne se kreću oko 2.500, a maksimalne oko 20.000.

Gost autor Kosta Babić

Sećam se mog banatskog jazavičara Bobija.Mnogo me je voleo a ja sam bio klinac i još više voleo njega.Mada nisam voleo kad odem da kakim u bašti (jer me mrzelo da odem u WC).Onda se on odnekud stvori i prvo lizne moju kaku pa onda mene po licu.Sve sam mu oprostio jer, on je bio moj najbolji drug.Bobija sam poslednji put video naduvenog i iskeženog kako leži otrovan na izoranoj zemlji te iste bašte.
Veliki broj životinja ne želi da živi sa ljudima.Nikad nisu pristale da budu ono što mi zovemo DOMAĆIM životinjama.Ne žele da žive

 

 

Glumi: Ernest Borgine

Direktor fotografije: Samuel Bayer

Muzika: Michael Brook

Montaža: Jay Cassidy

Scenario i režija: Sean Penn

Piše  Persa Vučić

    Deseti decembar, Dan ljudskih prava, Niš je dočekao i ispratio doslovno preplavljen fašističkim porukama i simbolima, i nema prigradskog naselja ili dela užeg ili šireg centra ni ograde ili zida neke institucije u Nišu gde ti simboli i poruke nisu ispisani, a u ovom tekstu navedeni su samo neki.

    Na potpornom zidu Triglavske ulice, delu koji se spaja sa Igmanskom (naselje "Crvena zvezda") piše "cigani napolje" i "smrt ciganima". Popločani delovi nišavskog keja (kod tvrđave) iscrtani su velikim (1x1m) kukastim krstovima a kukasti

Odvajkada je Gospođa Justicija teglila terazije i mač a povezanih očiju donosila odluke sama i bez ikoga i beše zato usamljena i tužna ... ali ovde, humanisti i pravdoljupci je prigrliše kao rod rođeni i dobi svu podršku i potporu ...

 

 

 

 

Ima tome podosta godina. Ja u Beču. Švrljam tako besciljno i šta bih drugo nego ufuram u jednu radnju sa pločama i CD-ovima. Ne tadašnji Virgin Megastore, nego neka malo zabačenija prodavnica. I krenem da preturam po diskovima vešto raspoređenim po slovima. A, B, C…

 

Pre neki dan me nazvala mama, kaže treba da ide na neku kontrolu kod lekara. Ufff, meni sad neka gužva na poslu, ne znam kud udaram, a i ne vozi mi se 85km po ovoj vrućini. Ma, bre, kad pomislim da treba da prođem kroz BG u popodnevnom špicu, prođe me volja da sednem u kola. Ali, mama zove, a ja njoj ne odbijam ništa.

I odem juče. Gunđam usput, nerviram se zbog gužve i zakrčenja na mostu, a glava me boli, lepo mi muka od tog kljucanja. Ali kad sam je videla kako me čeka na klupi ispred kuće, sve me prošlo. U plavoj cicanoj haljini i štrikanom prsluku prebačenom preko

Piše: Rodoljub Šabić

Pozdravim juče najavu Ministarstva privrede da će u narednih nekoliko dana biti javno objavljen Ugovor o prodaji Železare Smederevo kineskoj kompaniji Hestil.

I odmah na Tviteru usledi "kritika", odnosno pitanje - zašto nekog hvalim "uoči izbora"?

A odgovor bi trebalo da je očit, zato što je uvek vreme da se dobra namera ili delo pohvale, a na ružne upozori. A proaktivno objavljivanje informacija o svim, pogotovo najkrupnijm raspolaganjima javnom imovinom i novcem, jedini je ispravan odnos prema pravima javnosti utvrđenim Ustavom i zakonom.

izgleda da se nismo razumeli

 

Zanimljiv jučerašnji tekst u Danasu. U prvom pasusu kaže kako obrazac M-4, kojim se dokazivalo da je poslodavac uplatio penzione doprinose zaposlenima, uskoro odlazi u zaborav, jer će podatke o stažu i visini zarade državne institucije razmenjivati između sebe, bez potrebe da građani odlaze na šaltere i sami pribavljaju.

 

Ja odavno tvrdim da se previše energije, vremena i novca troši na pribavljanje raznoraznih uverenja, potvrda i slično koje bi državni organi morali da pribavljaju po službenoj dužnosti, a ne da maltretiraju građane i privredu. Tako da je ova vest pozitivan korak, nadam se da ćemo jednog dana doživeti da ovo bude opšte pravilo.

To se nije desilo juče. Traje to već godinu dve. Juče se samo 'namestio' primer. Ljudi koji žive u ovoj 'državi' nisu mogli saznati šta se dešava u ovoj zemlji. U kojoj žive, inače. Mediji su im 'pomogli' u tome. I verovatno su se neki naradili da tako bude.

.