Koliko puta vam se dogodilo da pred sam kraj filma ili tokom nekog njegovog katarzičnog dela počne beskonačni niz reklama? Lično sam nekoliko puta zaboravila šta gledam. Sećam se i kako sam jednom prilikom odlučila da štopericom dokažem svakodnevne napade marketing poltergejsta: najpopularnija američka serija, na jednoj od najpopularnijih domaćih tv stanica, u najpopularnijem terminu, trajala je 46 minuta. Od

Živim u jednom prilično velikom gradu, ne mogu da kažem u kom, mada mnogi moji internet prijatelji znaju njegovo ime. Naravno, u ovoj mojoj metropoli ima više mesta za svirku, a ja imam jedno omiljeno, plus još nekoliko rezervnih (ali koristim ih uglavnom u hladnijem delu godine).

Od 2012. pa naovamo, na 'domaćem terenu' sam svirao jedva desetak puta, a poslednji put tamo negde u oktobru prošle godine. A i tih deset puta je bilo na tim nekim rezervnim pozicijama. Znači na svom omiljenom mestu nisam svirao oko dve godine. Postoje i razlozi za tako dugačku pauzu, ali

(све више, како старим ,склон сам поверовати, да људски живот, та једнопојавна случајност, може и да се учеста. или је то пак само лажна нада подсвестими.)

ништа ново ние да и наше Село, к'о и многа друга, има своје недорек приповетке којима се потпаљује машта житеља, а монотонији руралног живота нуди, у одвајкад присутној сулудости времена ,трагове чари.

Autor: Rodoljub Šabić

„Od kako je u pritvoru četiri puta je bila na lekarskom pregledu. Ustanovljen je benigni tumor na jetri koji je imala od ranije i koji se drastično uvećao. On joj pravi najveće probleme, jer ukoliko bi pala ili dobila neki udarac tumor bi mogao da pukne i stvorilo bi se unutrašnje krvarenje. Zbog toga bi intervencija na jetri trebala da se uradi što hitnije. Pored toga, pojavila joj se i cista na bubregu, kila na želudcu, a problem sa jednjakom svakodnevno izaziva gorušice i gušenje. Često plače, što je jedan od uzroka napada..."
Šta je ovo što citiram? Odakle mi ove informacije?

Pise: Branislav Radovic

Ima tome evo već nekoliko godina kako razni ministri i zamenici za dijasporu, od onog nesrećnog Čotrića pa nadalje, orkestrirano zapevaju, iako pripadnici raznih političkih opcija, da je odnos sa dijasporom, jelte, izuzetno važan, i da ima tamo para, pa treba, valjalo bi, da se ulože u naše nove limuzine-kombinacije-kampanje, dajte samo dijasporo, nemojte da zaboravite otadžbinu, unesite, donesite...

I dalje gostuje Anonimni Autor (kunem se, registrovao se - valjda ce se udostojiti i da pocne da odgovara na vase komentare, ukoliko ih bude bilo) 

Posle obilnog jela društvo se počelo bolje osećati. Grupa pridošlica čak povede neusiljen razgovor. Za to vreme tri prilike u kostimima sa šarom lišća, sedele su na kolenima i nemo ih gledale. Momak u plavom plaštu izdvoji se iz gomile, priđe Kjuu i stade nešto da priča o oružju. Vilenjak mu je samo lakonski odgovarao, gledajući „kroz njega", jer je tako uspevao da pogledom obuhvati i sagovornika i društvo iza njega. Iskusno Kjuovo oko nije moglo a da ne primeti pažnju sa kojom Urlik i njegovi drugovi prate mladićev nastup. 

... molba, kuku lele i ostalo...

sportskom drustvu crvena zvezda (skupstini, upravnom odboru (pismenom delu))

a

Sta me briga ko si, bitno mi je kako slavis Zivot.

"Kanizsa Csillagai" (Zvezde iz Kanjize) to rade jednostavno opchinjavajuce. Manjina u manjini, pripadnici grupe od 40.000 dusa tzv. Beash romske zajednice sa juga Madjarske, iz regiona oko Balatona, ovaj bend peva na madjarsko-romskom, vlashkom i starorumunskom jeziku, a pesme im magicno prelaze ove, sa nase strane gledano, nemoguce jezicke barijere i besprekorno tacno prenose emociju, bilo da se raduju ili da su tuzni.

Tuzan, kao tuzni ciganin - izreka je u mom kraju kojom (naivno) pokusavate da se u opisu primaknete

Већ неко време, преко Интернета, до мене стиже поставка Денијела Пинка о томе шта човека мотивише за рад. И то са разних страна: са TED-a, Brain Pickings-a, RSA Animate-a... Он се позива на налазе истраживача чији је закључак да је новац мотиватор до одређене границе, односно да када се питање новца скине са дневног реда, тј. када га има таман довољно, да неки други фактори утичу на мотивацију и учинак. То су: сврха, аутономија и усавршавање.

То ме увек подсети на један период мог живота у ком je сам смисао човековог постојања био жешћи проблем. Још од времена много пре тог периода, било ми је јасно да смисао живота не постоји, бар не по себи, већ да сваки човек треба да креира свој смисао или да преузмe неки од смислова понуђених окружењем. Оно што је сада био нов проблем јесте што је сваки смисао, бар до ког сам ја могао да дођем, био - оборив.

i meni je muka da slušam o leševima o prebrojavanju i regrutaciji mrtvih. muka mi je od priča o grobnicama, hladnjačama, jamama, srpskim ubicama, albanskim ubicama, muka mi je od onih živih koji dopisuju cifre, od lažnih imena, od žrtava koje se šetaju po evropi dok im majke plaču na grobovima u bosni. muka mi je od raznoraznih udruženja koja se bave lovom na što veći broj mrtvi glava, nema veze čijih, muka mi je od priče o dnk i koji mrtvac je srbin a koji šiptar i koji bošnjak i kako to utvrditi ako je mrtvac recimo bio iz nekakvog jeretičkog mešovitog braka... naježim se

Neće fukaru, ne bismo ni mi al nas niko ne pita. Oće ove lepe, ove plemenite, dobre, ove što su se dali celi i što nisu bili stipse i nikakvi.

Nećemo ni mi ove nikakve i te što su fukara, 

i hteli bismo možda te dobre lepe pametne i što nisu cicije, al nas niko ne pita. 

 naravno: