"Kad deca nisu besna kuca nije tesna"

Kod mene, u Nis. se kaze: "Nek' je sa srecu!"

Gde je smisao da se na „otvorenom tržištu” štampanih medija svaki dan pojavi po jedna nova novina za dinar jeftinija od prethodne? Da li je adekvatna zamena to što umesto sklonjenih časopisa sa „eksplicitnim sadržajem” na pultu stoje naslovnice sa zumiranim fotografijama obešenih nesrećnika, izgorelih leševa, prosutih mozgova i slično? Šta je važniji statusni simbol u Srbiji: da imam svoju partiju ili svoje novine?

Jutro se prolomilo kroz polomljen prozor,

Sunce je promolilo obraz

Hladno je, u meni se prelomila nada

Prelomila se kao Najlepše želje, na više najlepših željica

Pobeda i uspeha nikad dovoljno. Ali i od pobeda se ljudi umore. Eto, i nepobedivi Srbin Novak Đoković je umoran. To se lepo videlo na njegovim poslednjim mečevima. Niko nije  Übermensch, pa ni  Nole. Dobro je što će  jedno vreme morati da pauzira, da se odmori od pobeda. Neka malo pobeđuju drugi. A šta je sa porazima? Biće da se i od poraza ljudi  umore. Odmor je svima nužan, kako pobednicima tako  i poraženima. Poraženima pogotovo.

Dragi moji,

secate se one akcije pokrenute na ZS blogu, pre par meseci?

Imam zadovoljstvo da vas obavestim da smo, svi zajedno

uspeli u onome sto smo naumili.

Nije mnogo, ali ruka je pruzena i prihvacena.

Ljudi sa foruma Tuzlarije su pomogli mnogo, mnogo...

Pogledajte. Ovaj tekst je pisala malena:

1. Politička stranka "Nijedan od ponuđenih odgovora", sa sedištem u Beogradu, Bulevar oslobođenja broj 60, upisuje se u Registar političkih stranaka, na registarskom listu broj 74, kao politička stranka nacionalne manjine.

2. Kao zastupnik Političke stranke "Nijedan od ponuđenih odgovora" upisuje se Nikola Tulimirović iz Beograda.

3. Ovo rešenje objaviti u "Službenom glasniku Republike Srbije".

Sl. Glasnik RS br 84/2010 

.............................

Možda nije po pravilima ovako nešto objaviti na blogu (liči na političku

Vrtim se vec danima na ovom mestu, samom pocetku price, iako sam celu pricu napisala ne samo pocetak, jer nesto joj fali a ne znam sta i ima veze sa ovim pocetkom, ubedjena sam. Prica nije ni putopis ni ispovest - ne znam sta je, i to mi ne bi smetalo samo po sebi, ali nesto joj fali. I onda sam jutros prepoznala u njoj lajtmotif. Jasan, lep, veliki lajtmotif. Prosto je neverovatno da ga nisam uocila ranije. Shvatila sam i da sam nadigrana od strane sopstvene price.

Prica, ili putovanje, pocinje negde usred noci u avionu iznad Atlantika,

Autor: Rodoljub Šabić

Vest o dolasku A.P. na čelo beogradske parohije slovačke evangelističke crkve nije imala neki poseban publicitet, preneli su je samo poneki mediji. A ipak je, bar meni, izgledala kao veoma interesantna.

U čemu je stvar? Pa, stvar je u tome da je A.P. Ana Petrak, žena, majka dvoje dece.

Već sa stanovišta „hronično“ aktuelne teme - borbe za ravnopravnost polova u društvu, to, bez sumnje,  vest o postavljenju A.P. čini interesantnom. Razume se, samo u izvesnoj meri. Jer, to da žena obavlja svešteničku dužnost već prilično dugo nije neka „epohalna“ novost.

I had been standing there for about ten minutes before someone saved me.

Entering the bus for the first time a few years ago, I went to the ticket punching machine and place my ticket inside. And I stood and waited for the machine to automatically clamp its electronic jaws on the ticket and officially stamp my presence on the bus. The machine, naturally, did nothing. I stared in impatience. I placed it inside again. I waited again. Nothing.

At this point, a kind stranger came over to me and wordlessly ended my puzzlement. He grabbed the lever and pulled, stamping my ticket.

još kao tinejdžer dejvid džouns je znao
da će postati superstar, no nije mu krenulo baš kako je zamislio...

Krajem devedesetih Meri se intenzivno družila sa mnogo strankinja koje su bile udate ovde. Jedna od njih  bila je Frančeska. Rođena u Londonu u porodici  intelektualaca. I sama je bila veoma dobro obrazovana. Kad bi govorila, naravno na engleskom, imala je tako dobru dikciju da je bilo zadovoljstvo slušati je. Često sam u šali tvrdio da govori bolji engleski nego princ Čarls. Živela je u Pančevu sa našim drugom Gojkom i sinom Lukom, koji je imao četiri ili pet godina. Neposredno pred bombardovanje javio se Frančeskin tata telefonom: “Slušaj Frančeska, skupite stvari i dođite odmah za London.  Ameri će izgleda stvarno da bombarduju“.