Ovo je priča iz svakodnevnog života. Ovo je priča o jednoj ženi iz komšiluka koja vodi sasvim običan život. žena koja živi sama s svojom punoletnom ćerkom koja nema dovoljno energije i sreće da nađe posao. Ovo je priča koja opisuje jednu ljudsku sudbinu ali i daje skicu našeg društva. Ova priča, na žalost nije izmišljena.

Igrale se delije

Sećaš li se, ratni druže, kad smo vojevali

Selo moje, lepše od Pariza

Niko nema što srbin imade

Beograde, Beograde, na ušću dveju reka ispod Avale

To su moji zumbuli i lale, ja sam rodjen u Srbiji, brale

Povodom testa osmacima na maloj maturi – nervoza! Male pametne glave treba da zaokruže tačan odgovor… koji? Nije trebalo zaokružiti nijedan, od pitanja se valja ograditi. Ali koji akademik da preuzme odgovornost za takav intelektualni skok u civilizaciju? Naravno da šema Б) nije rešenje; to je prosto brojanica od otpornika. Ne vidim kod dece krivicu, ona su više nego zlatna (dijamantska). Smisleno pitanje glasi: Kako se zove veza otpornika na dijagramu А)? Tačan odgovor: paralelna veza.

Žmu je otišao na poslovni sastanak. Obučen u elegantni burnus, majstorski improvizovan od nautički plavog čaršava. Na sitne tufnice. Posteljinske pripadnosti. Zbog spoljne zimske situacije, ogrnuli smo ga trendovskim jorganom sa prošivenim momentima. Golišavim, jer su nam presvlake usfalile odavno, zahvaljujući čemu je Žmu postigao potpuni igmanskomarševski stil. Mada, nešto se protivio golonožnim detaljima, probavši da se u predelu donjih ekstremiteta pokrije kuhinjskim krpama. To naravno nije dolazilo u obzir, jer je u njih morala da se zamota naša budućnost u liku i delu mladunaca. S obzirom na promičući sneg, dodatno su se zavili stoljnjacima za dvanaest osoba. Ja sam se odlučila da iz kuće ne izlazim dok mi se ne vrati smisao života. I tako nemam u šta da se obučem. Sav kontingent naših odevnih predmeta trenutno blokira prilaz kućnom mokrom čvorištu, u kom je nekada živelo i veselo zujalo najveće dostignuće ljudske civilizacije, smisao našeg postojanja – mašina za veš.

 Gost autor je omega68. 

Знате шта је карма? То је оно у шта су Срби веровали пре него што су прихватили да после једног шамара потуре и други образ.

То је оно да ти се враћа само онако како радиш.

Али не, данас је ,,ИН” не веровати ни у шта, или служити Богу Мамону или веровати у нову

Pretpostavljam da ste svi upoznati sa incidentom u Splitu (napad na vaterpoliste Crvene Zvezde na Rivi, napad koji srećom nije rezultirao povredama, ali je lepo ilustrovao linije podela koje su još zdravo žive na Balkanu, hvala na pitanju). To da budala ima znamo, to da one često prave idiotluke, takođe znamo, znamo i da ih se ponekad kazni a znamo da, kada je slučaj ovako medijski vidljiv, mnogi koji imaju uticaja na tokove našeg suživota, tj oni koji imaju pristup medijima, osuđuju napade. Ovog puta je zabeleženo da čak i Vlada Republike Hrvatske osuđuje napad i to najoštrije, ali želeo bih skrenuti pažnju na to da je neposredni uzrok napada to što je neko video Zvezdin grb na majcama momaka koji su sedeli u kafiću.

Da ponovim: neko je video Zvezdin grb na majci i napao je.

Koliko razumem, sve osude, ako su iskrene, pa i osuda Vlade RH koju komentarišem, bi trebalo da znače da je sasvim OK u Splitu nositi Zvezdinu majcu.

Ili možda nije?

 "Čovjek je siguran samo u jedno. U besmislenost života."

Tolstoj

Tarabe su, u selu, više služile za spajanje nego za deljenje. Kroz njih se rebrasto videlo susedno dvorište i u bašte su se provlačile komšijske kokoške, spremne da rizikuju trećinu perja u ime prehranjivačke slobode. Sa, samo naizgled, šiljatih vrhova taraba koje su kiše i laktovi vremenom zaoblili, dozivao se komšiluk na džakanje i odrađivao posao tada nepostojećeg interneta. O njih su se obrtali lonci i tegle za zimnicu, prebacivali jastuci i dušeci, punjeni šuškama, vetrili. Ćilimi su, nikako drugačije, već samo na daščanoj promaji taraba viđali sunce, čiji je glavni zadatak bio da potamani ili rastera proždrljivu moljačku sortu.

Nakon proglašenja pobednika na takmicenju "Etil godine" i prigodne dekustacije , grupa eksperata iz sela Kremna,Stapara, Bioske i Vrutaka, sela sa teško zapamtivim, konspirativnim, partizanskim imenima je velikodušno oprostila Kusturici postojanje. S tim u vezi su spremni da predju preko date reči da će da radi mitraljez u kosti, budak, cirkular, kuka i motika, ... a bogami kletva i nastave da žive u kohabitaciji sa dragim

 Čini mi se da nema veće muke nego kad se čovek nadje sam pred belim listom papira i pokušava da nešto smisleno  napiše.  Tako i ja ovih dana, muku mučim sa pisanjem. Glada ova  bela praznina mene, a boga mi gledam i ja nju, i u situaciji pomanjkanja sadržaja,  jer su u većini slučajeva sve priče kod nas davno ispričane, vratih se na staro dobro pismo. 

      Priznajem  dugo nisam napisala ni jedno pismo, a možda je trebalo,

On je bio snažan i naočit muškarac. Levo oko mu je bilo plavo a desno je gledalo u prošlost. Imao je kovrdžavu bradu kao Hamurabi a glavu je brijao te se caklila kao pun mesec nad Ohridskim jezerom. Bio je obučen u vuneno odelo satkano od snova stada ovaca sa Durmitora. Vunene čarape su mu bile u dubokim čizmama. Pred njim je stajala njegova izabranica, njegova ljubav. Ljubeći je, svojim čeličnim jezikom polomio je ogledalca u njenim očima. Slomljeni staklići pali su na pod između njih i pretvorili se u proso. U isti mah doletelo je jato vrabaca sa Bosfora i počelo da zoblje proso.

Srbija je sebe i svoju istoriju, od 1918. godine, pa do pred kraj 20. veka, ugradila u Jugoslaviju. O tom periodu napisana je čitava jedna književnost, ali sve te knjige govore prvenstveno o Jugoslaviji, a tek onda i o Srbiji.

Kada bi se kojim slučajem Stevan Jakovljević po drugi put pojavio među Srbima, kao onomad, kod Radoja, Marko Kraljević, da li bi napisao nastavak Srpske trilogije? Kako bi izgledala četvrta knjiga?

Zamišljena četvrta knjiga srpske trilogije mogla bi da nosi naslov Devetstoosamdesetisedma. Te godine počela je

Maline, malinari, otkupna cena, hladnjače, pljačka, izvoz, naš znoj, mi radimo, drugi se bogate... To su naslovi i transparenti koje viđamo svake godine u ovo vreme. U poslednjih desetak godina, kad dođu najtopliji meseci, vrlo često smo u prilici da vidimo u vestima neke ljude koji protestuju zbog otkupne cene maline.

Spontano sam se dodatno zainteresovao kad sam video snimke na kojima „goloruk" narod bije miliciju i demolira službena vozila. Baš me zanimalo da proniknem u suštinu i saznam ko su dobri momci, a ko unutrašnji neprijatelji. Prvo što sam saznao bilo je poražavajuće. I pored toga što sam mogao da se opkladim da država propisuje otkupnu cenu maline, nisam bio u pravu. Cenu formira tržište i na nju uglavnom utiče jedan od osnovnih principa ekonomije poznat kao „odnos ponude i potražnje", kao i kvalitet samog proizvoda.

29. septembar 2009. | 10:40 | Izvor: B92
Beograd -- Francuski državljanin Bris Taton, koga su fudbalski huligani pretukli u centru Beograda, umro je jutros, rečeno je za B92 u Urgentnom centru.

Navijač sam Partizana, rođen sam i odrastao (još uvek rastem) u Beogradu.. ali STIDIM SE.

REST IN PEACE BRIS


Fudbaler Tuluza Andre Pjer Ginjak nosio
je majicu na kojoj je stajao natpis
„Hrabro