Čudan naslov, ali da - postoji i tržište rupa. U ovom tekstu je reč o tržištu softverskih rupa (ranjivosti) tj. propusta u softveru koji mogu mnogima doneti ozbiljne probleme ili nekima i prednosti i korist, zavisno sa koje strane jednačine se nalazite. Informacije o rupama u bezbednosti softvera su postale roba na tržištu, koje naglo raste. Postoje prodavci, ali i širok krug zainteresovanih kupaca. Ko prodaje, ko kupuje i zašto je to opasno?

Zamislite da ste otkrili vrlo ozbiljan propust odnosno ozbiljnu bezbednosnu rupu u nekom programu (softveru) i da to saznanje može da se iskoristi za različite namene, možda čak neke veoma unosne. Šta biste uradili, kome biste to saopštili i na koji način?

  Još onomad kada nas je februarski sneg zatrpavao, preseče me nešto iz čista mira preko leđa, onako stravično.

  Sve nadajući se da će proći samo od sebe odvalim beli dan do poden u krevetu. Onda se setim supice pa hajd polako do kuhinje....a tamooo!!!!

  Kroz sve prozore (bez zavesa) blješti onaj sneg oči izbija, ne mogu da se pravim da ga ne vidim. Zavirim na ulicu, svi trotoari uredno očišćeni, samo kod mene narod gazi sneg do kolena. Ne gine mi lopata puta 20 metara dužine puta 2 metra širine trotoara...nema šanse sa ovim leđima.

 Sažalim

Pre dve godine, moj dragi prijatelj i kolega, novinar Velimir Ilić, sa kojim sam imao čast da saradjujem u dnevnom listu "BORBA" i u TV produkciji "VIN", napisao je tekst o gradjevinskom radniku Nebojši Turoviću, nastradalom 29. avgusta 2018. na gradilištu u ulici Kneza MIloša u centru Beograda, na mestu gde se nekada

zasto su novine, televizije, forumi i blogovi u toj meri politicki polarisani - zapravo, u meri da enciklopedijski clanci o televizijama i novinama ukljucuju i informacije o njihovoj politickoj orjentaciji?

pomislilo bi se da je pristrasnost medija rezultat drzavne kontrole. takvih primera svakako ima, ali ova polarizacija nastaje i spontano, i najpopularniji mediji su cesto najpristrasniji. za uredjivacki eklekticnu "politiku", na primer, se tvrdi da jo je tiraz katastrofa,

Subotnje izdanje radio emisije "Mućni glavom" (20. jul 2013.) otvorio sam sa pomešanim osećanjima tuge i besa. Pozvao sam auditorijum u pomoć, sa željom da saznam šta se to dešava u glavama onih koji svojim automobilima i džipovima zbog prebrze vožnje i pijanstva ubijaju ljude. A još više sam želeo da saznam šta se to dešava u glavama (i u dušama) sudija, koje auto ubice osuđuju na kazne zatvora od jedne do dve godine!? Pa ih još dodatno pomiluju i omoguće im da kazne izdržavaju u kućnom pritvoru sa tzv. elektronskim narukvicama!?

Pre mesec dana i malo jače, rekla sam da ću se prijaviti da budem kontrolor na izborima.
To ću svakako uraditi u nekoj opciji, ali mi posle brojanja glasova sa referenduma i spoznaje da rezultati jako zavise od toga ko ih je brojao, palo na pamet da treba otići na neko biračko mesto koje baš nema ko redovno da pokrije. Doduše, takvih mesta ima previše a onih koji su spremni da potegnu put, verovatno ne baš dovoljno.
I tako mi pade na pamet da, ako bi se skupila solidna grupa ljudi koja se poznaje po nekom osnovu, to može biti i zanimljivo iskustvo. 

06.08.1945. bomba se zvala  "LittleBoy", avion je bio Enola Gay, cilj je bila  - Hirošima.                                                                                     

Nakon godina eksperimenata,

Ja imam problem sa EXIT-om. Odnosno, da parafraziram scenu iz Četri Sobe, nemam problem nego probleme. Množina. Care to hear?

Well first I was fucked by a coven of witches. Ne ne, čekaj, to je i dalje Četri Sobe. Moj prvi i osnovni problem sa EXIT-om je što je u pitanju festival. Ne volim masovne festivale. Gomile i gomile ljudi koji prave gužvu i štroku.  Takođe i gomile i gomile bendova od kojih po pravilu ni pola, a verovatno ni četvrtinu nemam ni minimum želje da čujem ili vidim. A tu nastupa i drugi problem EXIT-a: festival nema nikakav fokus. Apsolutno nikakav. Bine nemaju tri blage jedna sa drugom, ponekad ni bendovi na istoj bini nemaju tri blage jedan sa drugim. Svestan sam da sam verovatno u izvesnoj meri antisocijalan, ali ima nešto oko ideje da ću postojati na istom mestu u isto vreme sa, recimo, fanovima HIM-a što u meni izaziva želju da se ubijem grickalicom za nokte. Manje važni problemi su vezani za cenu, činjenicu da je u drugom gradu, cimanje oko smeštaja ili nedajbože kampovanje u sred sve te štroke.

Iz svih tih razloga, do sada sam uspešno odolevao odlasku na EXIT. Ove godine idem prvi put pa sam sa time u vezi odlučio da napravim cost-benefit analizu ovogodišnjeg programa. Slede pros & cons iz moje perspektive, koji će verovatno biti od koristi samo meni.

Mnogi periodi na našem razvojnom civilizacijskom putu bili su prepuni značajnih događaja, otkrića i prosvetljenja. Danas živimo New Age period i pitam se da li bismo ga mogli nazvati  dobom lakovernosti, pa i šarlatanstva? Da, krivi smo. Često smo naivni i lakoverni, odnosno lako nas obmanjuju. Kako objasniti brzinu kojom gutamo razne poluistine, pogrešne premise i druge tlapnje, o raznim parolama da i ne govorim, kojima nas zasipaju razni reklameri, marketari, kvazi naučnici, pa i političari, sve u borbi za našu naklonost? Ako je za utehu, poznata je ta slabost lakovernosti i od ranije. Još je Phineas Taylor Barnum (1810-1891) američki šoumen, zabavljač, vlasnik cirkusa i muzeja frikova, biznismen, bio poznat kao prvi "showbiz millionaire" , promovišući na svojim predstavama proslavljene hoax-ove. Ništa manje nije poznat ni po svojoj izreci "There's a sucker born every minute".

 

Синиша Ковачевић

26.04.2013.

Госпођо председавајућа, даме и господо, госпође и господо министри,

Имао сам потребу и намеру да се обратим и господину премијеру и председнику државе, видим да их, нажалост, нема, али ће бар изостати срџба премијерска, будући да, како се приближава тренутак када Пепељуга треба да изгуби ципелицу, коњи да се претворе у мишеве, а кочија у бундеву, срџба нашег премијера према ДСС расте, тако да је у том смислу можда и добро што није овде.

 

ima jedno dve tri nedelje, ne izlazim iz stana osim da kupim neke ogromne neprirodne jagode,  boks mekog marlbora (ne smem da napišem koliko kutija ode dnevno), novine izbegavam, jedem samo špagete (to me ne mrzi da napravim) , pijem neznamnijakoliko litara koka kole dnevno, mutim kafu za kafom.... kroz prozor sunce, ispred kuće blato, kafić u komšiluku nezanimljiv već mesecima, ljubazni prodavci, komšinica mi gleda u šolju, uvek neki susret, glas, dobitak, put... 

i mislim samo jednu misao "da se ide"

onda neko organizuje promociju moje - zoranove knjige "zalažem

Osoba A: Jugi, Srbin, generacijama iz Prizrena, danas izbeglica, član odreda od 1954. godine, bio starešina Saveza izvidjača Kosova i Metohije

Osoba B: Oki, Turčin, deda po majčinoj strani Crnogorac, iz porodice starosedelaca, član odreda od 1968. godine, sada rukovodi odredom

Osoba C: Kujtim, Albanac, član odreda od 1970. godine, uvek tu kad treba

Osoba D: Đafa, svi misle Albanac a on Turčin, član odreda od 1982. godine, neizbežan

Osoba E: Hipi, Rom, sasvim drugačiji od nadimka koji nosi, član od 1968. godine, najveći veseljak

Osoba F: Salja, Albanac, član od 1978. godine, najmirniji od svih, ali poslovno najuspešniji

 

Mi Srbi smo poznati po tome da smo uspeli da iz zemlje izbacimo sve ono što valja. Uspeli smo da izbacimo Nikolu Teslu, Mihajla Pupina, kralja Petra II Karađorđevića, Stanka Subotića, Miru Marković, Bogoljuba Karića, čak i Kosovo. Hvala Bogu pa se neki od njih vrate u otadžbinu, kao što su Vuk Jeremić, Zoran Drakulić, Radovan Jelašić, Božidar Đelić, Strongman, Milan Panić... Nažalost povratnika je malo.

Pošto kao narod ne znamo svoju istoriju, i od učiteljice života ništa nismo naučili, mi ponavljamo greške iz prošlosti i teramo iz zemlje one koji najviše vrede. Ovoga puta na tapet je došao naš najtalentovaniji teniser i prepoznatljivo lice skoro svih reklama, Novak Đoković. Nije bilo dosta što smo ga prvo oterali u Monako, koji je relativno blizu, nego ga sada teramo u daleku i mrsku nam Ameriku.