Nakon poslednje, ali svakako ne i jedine sumanute priče o tome kako trudna žena ulaskom u deveti mesec automatski mora da se "veže za gelender lokalne bolnice" (vidi i primer Kengurice 194) i nema šta da se švrćka okolo i glumi slobodnu građanku sa pravom slobode kretanja, Ministarstvo zdravlja i Republički zavod za zdravstveno osiguranje KONAČNO su reagovali kako treba.  

Utepaše uput! (Aplauz sa galerije!) Vala, jesu ga davili godinama ko zmija žabu, ali ne mari, samo kad su ga na kraju utepali... (Pokoj mu duši i slava mu.)

Iako sam ovo napisala  pre deset godina , iako nisam futuristkinja, iako nisam pesimistkinja, nisam ocekivala ovakav rasplet dogadjaja: da posle ovoliko vremena, ovakvog iskustva, istorija na zalost ne napreduje krupnim koracima, kako se nadao Djindjic...govorim pre svega o nama i nasoj zemlji zato sto me ta istorija kosta vec dvadeset godina prezivljavanja umesto zivota.

na srpskom

La vitta e bella

26. mart '99. 17 sati

Nadam se da ćemo svi preživeti ovaj rat. Srbi, Albanci, dobri i loši momci, oni koji su uzeli oružje, oni koji su dezertirali, kosovske

Gost autor Laurenna:

 

Ja naprosto ovo moram da podelim sa svima vama.

Kada radite u kancelariji sa preko deset žena, i kada im saopštite da ste rešili da uđete u bračnu zajednicu, počnete da dobijate razne savete (čak i ako ih ne želite). Tako na primer, u petak mi je koleginica prenela savet kojim je nju prosvetilila matičarka: Slušaj dete, ako te muž zove u šetnju a ti imaš sudove da pereš, ostavi sudove, oni će biti tu i kad se budeš vratila iz šetnje. Nemoj da te zove pet puta pa ti svih pet kažeš da moraš sudove da pereš. Izađi, uradi to što on hoće. Druga se, pak, udaje u junu. Njeni i njegovi roditelji ne mogu da se dogovore oko muzike na njhovoj svadbi. I svadjaju se.

Kad moj Prestolonaslednik hoće da objasni mlađima koliko im je mama matora, on kaže: „Ma, ona se igrala na kompu još dok se priključivao na TV!"

Jesam, a komp se zvao Sinkler Spectrum, naravno.

Volim da krenem, što bi rekli na engleskom, „Down the memory lane"

Da se prisetim nekih sretnijih i mirnijih vremena kad mi je glavna glavobolja u životu bila - KAKO naterati Torina da siđe s onog prokletog bureta i da prestane da peva???

Ups!

Najavljuju fajront, društvo umorno od konzumacije, svetlo sve tanje, muzika na prekide.. I onda se javi, jedan je dovoljan da izazove: želju za novim krugom: ritma, zagrljaja, kucanja čašama... još jednog talasa adrenalina.
Koliko je adrenalin potreban uspavanim nama pokazali su sinoć u Madlenijanumu DANSKI MAJSTORI IGRE, raspoređujući kroz džez standarde pokrete koji sklapaju i rasklapaju nostalgiju.

Tim Rašton i Karolin Henderson.

Ljubičasto veče i vino koje je u stalnoj opasnosti da prezre, a postaje sve bolje.

 

NEOGRANIČENE KOLIČINE HRANE I PIĆA - Od hrane očekujte dva pleha kiflica koje je umesila organizatorova keva, nešto malo čajne kobasice na čačkalicu, i jednu činiju ruske salate koju će pojesti prvih pet gostiju. Što se tiče pića: odmah posle ponoći, nakon pada mobilne mreže očekujte da nestanu najpre sve zalihe žestokih pića osim Vinjaka. Do jedan sat nestaće i sva vina osim par litarskih flaša Carice Milice. Nakon dva sata posle ponoći u ponudi će ostati samo vruće Apatinsko Pivo u plastičnoj flaši od dva litra, Knjaz Miloš, Koka Kola, i pola tetrapaka soka od breskve sa nekoliko pikavaca unutra.

EKSKLUZIVNA LOKACIJA NA DEDINJU - Predratna napuštena kuća spremna za rušenje, na periferiji Dedinja prema Voždovcu, preuređena za potrebe žurke. Na brzinu počišćene fekalije i špricevi lokalnih narkomana koji su se unutra okupljali. Pri glasnijoj muzici sa tavana se odronjava malter. WC je prepun paučine i nema svetla pa morate da ostavite odškrinuta vrata ili da osvetljavate wc šolju ekranom svog mobilnog telefona.  

 

 

Kada se autoritarni režim približi krizi koja će ga okončati, njegov raspad odvija se, kao po pravilu, u dva koraka. Pre nego što se zaista sruši, dešava se zagonetan prelom: iznenada, ljudi znaju da je igri došao kraj, oni se naprosto više ne boje. Ne samo da režim gubi svoju legitimnost, već se upotreba sile kojoj pribegava vidi kao slabašna, panična reakcija. Svi znamo za uobičajenu scenu iz crtanih filmova: mačka je stigla do provalije, ali i dalje nastavlja da hoda, ne obazirući se na činjenicu da je izgubila tlo pod nogama; ona će pasti tek kada pogleda dole i primeti ambis pod sobom. Kada izbubi vlast, režim je kao mačka iznad provalije: da bi pao, treba ga samo navesti da pogleda dole…

U knjizi Šah in šah, klasičnom svedočanstvu o Homeinijevoj revoluciji, Rišard Kapušćinski ustanovio je pravi trenutak ovog preloma: na nekoj raskrsnici u Teheranu, jedan protestant odbio je da se pomeri kada mu je policjalac to naredio, te se osramoćeni policajac naprosto povukao; nekoliko sati kasnije, ceo Teheran je znao za ovaj incident, i uprkos tome što su ulične borbe trajale još nekoliko nedelja, svi su znali da je igri došao kraj. Ne dešava li se danas nešto nalik tome? 

Postoje mnoga tumačenja aktuelnih zbivanja u Teheranu. Neki u protestu vide kulminaciju prozapadnog „reformskog pokreta“ nalik „narandžastoj“ revoluciji u Ukrajini, Gruziji itd. – sekularnu reakciju na Homeinijevu revoluciju. Oni podržavaju proteste, razumevajući ih kao prvi korak prema novom, liberalno-demokratskom sekularnom Iranu, oslobođenom od muslimanskog fundamentalizma. Njima se protive skeptici koji smatraju da je Ahmadinedžad pobedio: on je pravi glas većine, dok pristalice Musavija dolaze iz srednje klase i „progresivne“ omladine. Ukratko: hajde da se ne lažemo i suočimo sa činjenicama – Ahmadinedžad je predsednik kakvog Iran zaslužuje. Postoje i oni koji otpisuju Musavija zbog toga što je činovnik crkvene vlasti, suštinski se ne razlikujući od Ahmadinedžada: Musavi takođe želi da nastavi razvoj nukleranog programa, protivi se priznanju Izraela, a uživao je i podršku samog Homeinija dok je bio premijer, tokom rata sa Irakom.

ПАКАО – АЛИ НА ИНТЕРНЕТУ

Све што постоји на Земљи постоји и на интернету. Када су отваране е-адресе веровало се да су то виртуелни прикази постојећих институција и особа. Али од 1996. године до данас светови су изменили места: много је више адреса на интернету него на Земљи. Све што је икада уснимљено још увек је тамо,

"Ovo može biti mesto od istorijskog značaja", natpis je na pločama koje je, uz poseban izbor, Braco Dimitrijević darivao mestima za koje je smatrao da bi trebalo da nose takvu ploču. Braco je (za one mlađe) umetnik, iako kaže da je filozof koji je izabrao likovnu umetnost da bi mogao da komunicira brzinom svetlosti. Vlasnik je najvišeg francuskog ordena za umetnost. To je čovek koji je rekao « Louvre is my studio, street my museum». To je dasa koji je fotografisao «Slučajne prolaznike»  i izlagao ih širom sveta, po ulicama i trgovima, na muzejima i autobuskim stanicama - u ogromnim formatima, u vreme kada su se na takvim portretima mogli videti samo likovi političara. No, ovo nije post o Bracinoj biografiji (reći ću onu budalastu rečenicu "ovog umetnika nije potrebno posebno predstavljati"), pa se vraćam konkretnim pločama.

Dok gledamo finala svetskih prvenstava i Olimpijada i egzaltirano navijamo ili očajavamo, jedan od utisaka je i da li je sudbina samo naših heroja da budu sušti profesionalci, ili je sveopšta specijalizacija sudbina čitavog sveta.

Emisija "Peta noć" je bila vanzemaljski hit i pravo čudo. Po prvi put u istoriji Niša petkom kod Ćosića su se smenjivale poznate face iz cele Srbije. Mislim da je vikend pre mene gostovao Zoran Đinđić... Mada možda i uobražavam. Bilo je to davne 1999 ili možda čak i 2000 godine. Moje prvo gostovanje na televizoru.

"A sa nama u studiju je jedan mlad ali neobično jak čovek..."
Počinjem ubrzano da dišem.
"čovek za koga ste sigurno do sada čuli a ako niste..."
Lupanje srca je toliko jako da mislim da se čuje u studiju.
"Dame i gospodo sa nama je..."
Pulsiranje u grlu. Mnogo sam žedan.
"...Milan Jovanović. Milane dobro veče"
Probam da izgovorim jebeno dobro veče ali se ništa ne dešava. Ne mogu da razvijem dovoljno jak pritisak u plućima da proteram vazduh kroz grlo koje se steglo i kao da je puno piljevine. Trenuci koji traju u nedogled dok ja postižem kompresiju a srce lupa toliko snažno da imam osećaj da poskakujem sa sa stolice. Nekako, nekako uspevam da procedim:
" dobro veče"
"Milane kako ti se sviđa kod nas u studiju"
A ja samo klimam glavom i pravim facu kao da se smejem. Pojma nemam da li to baš na osmeh liči.
"A sada reklame..."

U poslednje vreme sam nekoliko puta naišao na tv na priču o komunalnoj policiji koja bi tokom 2010. trebala da bude uspostavljena u gradovima Srbije. Naime, gradski organi imaju rok da do 15. januara 2010. godine donesu propise o obrazovanju i unutrašnjem uređenju komunalne policije. Ovu obavezu imaju organi svih onih mesta u Srbiji koja imaju status grada tj. Beograd, Valjevo, Vranje, Zaječar, Zrenjanin, Jagodina, Kragujevac, Kraljevo, Kruševac, Leskovac, Loznica, Niš, Novi Pazar, Novi Sad, Pančevo, Požarevac, (Priština), Smederevo, Sombor, S. Mitrovica, Subotica, Užice, Čačak i Šabac.

Šta će tačno biti posao komunalne policije?

"Jer ogladneh i ne dadoste mi da jedem, ožedneh i ne napojiste me, stranac bejah i ne ugostiste me, go bejah i ne odenuste me, bolestan i u tamnici bejah i ne posetiste me.", Mt, 25:42-43

Ovaj malen narod, poznat je po mnogo čemu, u istoriji najviše po svojoj žrtvi koju je dao u borbi za slobodu. Međutim, danas je malo ostalo od tog "čojstva i junaštva" o kome nam govore epovi.

Kraj je 2013. i početak 2014. godine.  

Evo nekoliko scena ili događaja koji su mi se pojavili jedne noći u kijavičavom ili virusnom bunilu i u polusnu. Zajedničko za njih je da sam pre opisanih događaja bio dobro raspoložen i da sam posle tih događaja bio još bolje raspoložen.  Setio sam se kasnije i drugih, ali za ovu priliku samo prva četiri i to ne najvažnija ili najvrednija ili najznačajnija. Jednostavno, prva četiri koja su mi doletela u glavu.  Ne očekujte od mene da vam postavim na tacni događaje kojih se stidim. Nismo još dovoljno bliski a i ja još nemam hrabrosti.