Danilo Kiš je stalno razmišljao o tome kako da pisac bude izbavljen od politike. Mučilo ga je to što kao srpski pisac uvek treba da se bavi politikom, što mu se nije sviđalo, iznosi detalje  Ilma Rakuza iz svoje prepiske sa Kišom. Ilma je i sama pisac i prevodilac Kišovih dela na nemački jezik.

Ne misle svi pisci kao što je razmišljao Danilo Kiš. Mnogi, ne samo da ne žele da budu izbavljeni, već u politiku svojevoljno srljaju.

Odnos pisca i politike je višeslojan.

Politika je večna tema književnih dela. Neiscrpno vrelo. Pišući

Nakon najnovijeg fudbalskog derbija organi gonjenja uhapsili jos 24 huligana zbog divljanja po ulicama i strpali ih iza resetaka. I to je u redu.

Domaci korisnici fejsbuka vec duze vreme vode pravi PR rat preko dve grupe na ovoj mrezi, glede jednog drugog zvezdinog huligana, gde se jednoj grupi zahteva pravda za Urosa, a u drugoj se, pak, tvrdi da je pravda stigla Urosa, decka koji je pokusao da nahrani zandara u civilu zapaljenom bakljom i koji je osudjen na 10 godina bukagija.

Strucna, manje strucna, nestrucna, laicka, dobronamerna i zlonamerna javnost jedinstvena

 или  oсвета је најслађа кад се сервира хладна!

 Прикупио сам хаплотипове од 25 маркера рода R1a1 из свих земаља Европе, и за сваку земљу или регион одредио хаплотип заједничког претка дотичне популације, и када је тај предак живео. И испоставило се да је у готово читавој Европи, од Исланда на северу па до Грчке на југу, заједнички предак био исти! Другим речима, потомци су своје хаплотипове као штафету преносили сопственим потомцима по поколењима, разилазећи се из једног истог историјског места, прапостојбине Прасловена, прапостојбине „Индоевропљана“, прапостојбине Аријеваца – за коју се испоставило да је Балкан. И то не просто Балкан, већ Србија, Косово, Босна, Македонија. То је ареал најстаријих хаплотипова рода R1a1. И доба када је живео прапредак, на које указују најстарији, највише мутирани хаплотипови – то је пре 12.000 година. Тачније, пре 12.200 година, али то је већ претерано. У археологији и лингвистици не знају за такве прецизности у толикој давнини.

Анатолиј Алексејевич Кљосов је председник научне консултативне управеМеђународног генеалошког бироа. Професор је биологије Харвардског универзитета.

У СССР је био доктор хемијских наука, професор Московског државног универзитета. За истраживања у области биолошке катализе додељена му је награда Лењинског комсомола (1978) и Државна награда СССР (1984). Оснивач је Руске академије ДНК-генеалогије. Живи у Њутону, Масачусетс

http://s185.photobucket.com/albums/x49/AlexDunja/?action=view&current=Geo-Kos.jpg

 Pogledajte sve tri strane.

Hvala Alex-Dunji i njenom sinu, shto su mi modifikovali fotografije da mogu da ih zakachim na blog.

Ovo je još jedan blog o eUpravi i upotrebi lične karte sa čipom u kontekstu infrastrukture "elektronskog identiteta" . Radi se o predlogu eUpravi za uvođenje nove usluge posredovanja u identifikaciji, između organizacija koje nude robu i usluge preko Interneta (nazovimo ih eTrgovci) i njihovih korisnika - fizičkih lica, tj. građana - nazovimo ih mušterije.

U početku sam hteo da napravim kraći post sa ovim predlogom na forumu eUprave, ali sam rešio da ipak napišem blog, pošto mislim da je tema interesantna i "široj javnosti", kao i da se problem koji se rešava, a i samo rešenje, može opisati na popularan način - a da se, kao dodatna korist, osim edukacije, možda dođe do ideja dodatnih načina upotrebe cele stvari, iz raznih tački gledišta čitalaca i komentatora. U tom smislu bih vas pozvao da pročitate ovaj blog i priložite svoje mišljenje o temi.

Jedne od onih večeri kad su se često oglašavale sirene, sretnem ja Imreta na  stepeništu Televizije. Deca su prvu sirenu zvala“šizela“ i ona je značila da će negde uskoro da padaju bombe ili rakete. Pričalo se poluglasno da će gađati i zgradu Televizije ali niko nije znao kad. Pitao sam idiota da odemo za svaki slučaj u Tašmajdanski park, sednemo na neku klupu i sačekamo drugu sirenu koja se zvala „mirela“. Ne treba da vam pričam da je to bio prestanak uzbune.Međutim, Imre je imao bolju ideju, da odemo u kafanu „Kod Grka“i tamo popijemo neko piće dok se situacija ne smiri.Naravno da sam prihvatio.

Afik je imao osamnaest godina i mrzeo je sve oko sebe. Najpre, svoje razvedene roditelje. I svoju sestru koju je tukao kad god bi mu tako došlo. Pa sve slabije od sebe. I njih je prebijao na mrtvo ime.
Zbog te mržnje postao je alkoholičar, narkoman, diler. I, kako to najčešće biva, brzo je upao u ozbiljne nevolje i umalo dopao šaka policije - a posedovanje i prodaja droge u Maleziji se kažnjavaju smrću. Spasla ga je majka, penzionisana profesorka engleskog, preko svojih veza.

Umakavši bezmalo smrtnoj presudi, Afik se iznenada zapitao šta on to zapravo radi. I što je toliko ljut. I da li ga porodica i ljudi oko njega zaista cene ili ga se samo boje.
Odgovori koje je dao sebi nisu mu se ni najmanje dopali.

Phoebe Snetsinger je odbila terapiju, žurno spakovala dvogled i otputovala na Aljasku. I postala legenda.

Njene misli su, otprilike, iše u pravcu - ako želim da vidim svaku pticu na Zemlji, bolje da požurim.

Сви ми волимо награде - то је просто део људске природе. Имајући то у виду, у Србију су недавно уведене награде које подстичу напредак у спровођењу правде.

Уз подршку Светске банке, Врховни касациони суд Србије овога месеца је почео са доделом награда за судове. Овај програм је тако дизајниран да подстиче основне судове

 Davne 1955. godine neko je, u onoj zemlji, objavio priručnik za
žene. Svaki pošteni, moderni, srpski domaćin potpisao bi ga, kao deklaraciju o neotudjivosti Kosova i dan danas.

Ali šta bi bilo kad bi bilo pa ovaj priručnik poceo da važi za savremene, besposlene, srpske domaćine koji većinu dana, kad nisu na nekoj pruzi, provode ispred televizora.

"Promena je zakon života. Oni koji gledaju isključivo na prošlost i sadašnjost verovatno će propustiti budućnost."

Džon Ficdžerald Kenedi

Gandi je jednom rekao da "moraš da budeš oličenje promene kakvu želiš da vidiš u svetu".

Amerika je, tačno u podne, 20. januara 2009. dobila svog 44. predsednika, prvog Afroamerikanca na tom položaju,

  Nemojte se uzbudjivati gospođo, sve je to normalno, pa, niste Vi od  gvožđa i kamena. I oni  popuste i povilene. I oni imaju dušu, pitajte one koji ih obrađuju. Znate, skulptor kad uzme kamen ili gvožeđe, prvo ga gleda, merka, sa koje strane da  priđe, gde će viši, a gde manje da odlomi, pazi da ne povredi, da ne udje duboko, prati liniju...To što se Vama dogodilo, slično je ovome o čemu Vam pričam.

   Vi samo hoćete da me tešite! Razlika je, što  skulpturu vekovima gledaju, a mene sada neće niko da pogleda, čak i „moj skulptor“, ni da nazove, razglednicu da pošalje...bio je to trenutak inspiracije, nemoći, potpunog predavanja...bilo je nestvarno, kad vam kažem...bajkovito, te dve nedelje  bila sam u oblacima. Ej, ja u oblacima u ovim godinama, znate o čemu pričam!?

Srećna, a možda baš i ne, Nova 1972. godina me je našla u dečijoj bolnici i uručila mi otužni bolnički paketić – u celofan spakovano sivo kamionče, kome je odmah otpao točak, knjigu bez reči, sa najružnijim crtežima ikada nacrtanim, i čokoladu sumnjive starosti, koju su mi odmah oduzeli. Verovatno zbog pomenute arhivske vrednosti,