Juče sam objavio tvit „Nije politički korektno reći, sama si ga birala" i kako vidim bocnuo sam mnogo ljudi u živac... u čemu posebno uživam. Graktalo se, graktalo, vređalo se, vređalo, rekli su mi da sam mizogin, šovinista i fašista. Jeste, sve ste u pravu, a sada kada ste smirili živce, da ozbiljno porazgovaramo.

Živimo u Srbiji, gde sistem ne funkcioniše, onaj sistem koji treba da štiti žrtve. Imamo zakone kojima je zabranjena diskriminacija, nasilje, porodično nasilje, seksualno nasilje i uznemiravanje... sve imamo, ali to izgleda ničemu ne služi. Imamo policiju, socijalne ustanove, ženske organizacije, sigurne kuće... Sve imamo, u teoriji, ali nam praksa kaže nešto sasvim drugo.

Skroz je politički nekorektno reći „sama si ga birala" i to ne znači da nećemo da pomognemo žrtvi, niti je krivimo... Pa vidite valjda da imamo sve moguće zakone, propise, strategije i institucije kako bi je štitili. Jeste da ne funkcionišu, ali imamo.

Mi smo zaglavljeni između teorije i prakse. Teorije da mi imamo sve na papiru i prakse da to ništa ne funkcioniše. I onda krenemo da grakćemo sa teorijske pozicije, a ja vam lepo kažem „sama si ga birala" kao upozorenje, naročito mladim devojkama da otvaraju četvoro očiju s kim se upuštaju u vezu.
I da funkcionišu sve institucije, a u Srbiji ne funkcionišu, dogodilo se ubistvo, dogodilo se nasilje, dogodilo se silovanje... trauma ostaje! Cilj mora da nam bude prevencija nasilja u sistemu koji ne funkcioniše. To nikako ne znači da ne treba da zahtevamo da policija radi svoj posao, tužilaštvo, sudstvo, centri za socijalni rad... ali šta ćemo u međuperiodu dok to sve ne profunkcioniše?

Premijer je, predstavljajući kandidata za novog ministra privrede, rekao da Sertić "nije marketinški majstor, već neko ko mnogo radi". Ukoliko se Vučić na ovaj način pežorativno odredio prema marketinškoj profesiji kao takvoj, onda je njegov stav posledica predrasuda koje o ovoj profesiji u Srbiji nisu nikakva retkost.

Tadiza, odnosno TAkozvanog Direktno IZabranog, su, kažu, neki tamo Šarićevi drugari vređali preko nekakvih novina, sve u šiframa. Evo uvrediše ga sad i preko Fejsbuka, malo manje šifrovano. Na primer, pominje se mečka, nimalo zakukuljeno.

Tadiz ne zna kome se toliko zamerio, pa će pitati SAD za pomoć da vidi ko mu to nije prijatelj na Fejsbuku. Oko onih Šarićevih drugara je valjda već pitao Crnu Goru.

Predobar (poslednji) intervju Milana Mladenovića iz 1993. Treba ga ponovo pročitati. Prošlo je 20 godina od onoga o čemu je Milan pričao i razmišljao, a što i danas stoji, kao da je u kamen uklesano. Intervju je napravio Rastko Šejić i objavljen je u nedeljniku "Intervju" 26. 11. 1993. pod naslovom "Ima još normalnih". Milan Mladenović govori o getu, ratu, granicama, razočarenjima i nadama... Milan je umro pre 19 godina, 5. novembra 1994, u 36. godini.

Jos malo pa tri godine kako me nije bilo ovde. Odmorili smo se jedni od drugih, ali mislim da je vreme da nastavimo.Za pocetak, ili nastavak, na blog stavljam text koji sam pronasao danas popodne , i koji me je veoma dojmio.
Autor je Tatjana Stevanovic,a nasao sam ga na webu

Uz njeno odobrenje prenosim vam text u celini

               Pokušava da se seti kada je sve to počelo.
               Sakupljanja raznih vrsta nikada joj nisu bila strana. Dovlačila je najkrhkije i najrobusnije školjke sa morskih i rečnih obala, sve verujući da tako može da sačuva pevljiv zvuk vode i sećanje na sasvim određene trenutke blago izvitoperene daljinom i neminovnim protokom vremena. Nije odustajala ni kada bi primetila da, osim tanušnog mirisa soli i algi, malo toga ostaje.

Easy Like Sunday Morning. Vidim sunce. Ipod spreman. Dodata Estelle, tnx my NS boy. Stiže očekivani  SMS.

Nekako imam utisak da je neuobičajeno mirno na blogu u pogledu beogradskih izbora koji nas očekuju za dve nedelje. Moj stav kako o beogradskim izborima, tako i uopšte o politici u Srbiji je podeljen. S jedne strane, smatram da je suština u promeni mentaliteta naroda, jer bez drugačijeg rezonovanja nema mnogo šanse da se pojavi neko ko je u svim bitnim elementima različit od onih koji su sada na vlasti, ali i od onih koji su sada u opoziciji. Paradoksalno, najveći problem za srpskog političara je da dođe na vlast. Čim to uspe, svi počnu da glasaju za njega i može da računa na minimum 10 godina u vlasti. Ideja redovne promene (u smislu na svakim izborima) onih koji su na vlasti onima koji su u opoziciji (i obrnuto) u srpskom društvu još uvek ne postoji. U tom smislu se pisanje ovakvih redova čini prilično uzaludnim poslom.

Srećan vam Dan maternjeg jezika! Onog koji u svom imenu podrazumeva da ste ga od majke naučili, što je meni bio neoborivi razlog da naše troje mladunaca od prvog kveka počnem da učim srpski. Baš zato što se nisu rodili na komadičku geografije u kom se to podrazumeva do neprimećivanja.

                    благо онима који старе а не постану стари ( прочитах негде)

у тренутно кошмарној свакодневници и лаки посао се, како то бива закомпликује, те ми се скрајне планирани отиум (она јединствена врста одмора која комбинује релаксацију читање, промишљање, наравно и умерену физичку активност ) .

Dok sam u utorak vozila ka Minhenu a sa radia se mešale stanice bivših republika koje sam ostvljala iza sebe - prepravilo me neko čudno i nepoznato osećanje da se vraćam kući. Prvi put za poslednjih 7 godina kad se ispred mene pojavila tabla na kojoj pise Minhen 175 km obradovala sam se. Znate ono prijatno uzbudjenje kad nadlećete neki grad koji volite, kad se vraćate kući. Telefon je počeo da mi zvoni čim sam ga upalila - zvale su me drugarice da pitaju stižem li na film u petak, iz obdaništa su zvali da vide - šta radimo za vikend i da li Nina može na rodjendan, mog muža su zvali da potvrdi basket u sredu. To je valjda kuća?

Evo priče o Minhenu iz mog ugla - gde da kupujete, šta da vidite i kako da provedete dan u prestonci Bavarske.

Brine me pitanje carskog reza u našim porodilištima već duže vreme.

Brine me još od doba kada su počele da stižu prve priče za vebsajt "Majka hrabrost" u kojima se postavljalo pitanje: "Zašto je za carski rez potreban klimoglav načelnika?"

Briga se uvećala kada sam shvatila da ministarstvo zdravlja kao jedan od parametara uspešnosti rada porodilišta uzima i statistički podatak o procentu porođaja carskim rezom,

How do you know you're leading a sad life?

When a nymphomaniac tells you: «Let's just be friends»

Volim četvrtak. Tog dana se osećam nekako poletnije nego, recimo, sredom. Moniki nije baš jasno zašto je to tako. A nije se smejala ni kada sam joj ispričao šalu koju sam stavio kao motto. Ne smeje se svakom mom pokušaju da budem duhovit.    

Monika: Da ti nešto ispričam. Vidiš, smatram da nije dobro kada roditelji prave razliku medju svojom sopstvenom decom, tako što jedno dete vole više od drugog. To može izazvati

 Trepteći od uzbuđenja vozim prema kući svako malo pgoledajući prema velikoj kutiji od čizama na zadnjem sedištu.Iz kutije se ne čuje ništa, ali znam da je tu, u njoj.Brzinomer pookazuje 130, što je dobrih 50 preko ograničenja, ali žurim. Žurim da se upoznamo.

A onda pretrnem: osećam da je nešto pod papučicama. Ne mogu da kočim, ne mogu da pritisnem kvaćčilo, ništa ne mogu dok pokušavam da, jednom rukom držeći volan istovremeno da bar jednim okom gledam kroz vetrobransko staklo - drugom rukom dohvatim stvorenje koje se nekako iskobeljalo iz kutije i zavuklo na najmračnije mseto u automobilu. Baš pod papučice.

Naslov iz novosadskog Dnevnika od 22. novembra 1967. Logično, naslov se odnosi na događaj od prethodnog dana, a ja se tog dana sećam do neverovatnih detalja, iako sam imao (samo) osam godina. Nije ni čudo, tog dana sam imao najsnažniji osećaj prekognicije u životu.