o zivotu. Pokusavam da se izmestim sa strane i posmatram svoju situaciju realno. Kao Vudi Alenov film. I prija mi. Ima nesto u tom njegovom filozofskom pristupu zivotu koje moze da se primeni u realnoj situaciji. Znaci nije on samo film. I zasto sam ovo poceo? ... ah, da. Slusam ovih dana (u zargonu) Sarlot Ganzbur.

mnogo je volim =) ... 

Ima necega velicanstvenog u toj njegovoj dekadenciji ... mislim na Serza LINK i

Pričam sinoć na Exitu sa nekim ljudima i ne veruju mi kada kažem da nisam uopšte, ali baš uopšte, u toku sa političkim dešavanjima u zemlji. Nemam pojma ni od prilike šta se dešava. Domaće dnevno-političke vesti nisam gledala/čitala/slušala jedno dva meseca, baš uopšte. Do te mere da dok prebacujem programe uhvatim džingl za vesti, na sekund pomislim "hajde makar da čujem naslove", čujem nešto kao "izjavio je danas" i već u sledećoj sekundi ipak prebacim na Nacionalnu geografiju. Ali pazite, ovo "danas" nije uopšte nebitno, nije to zezanje da li je izjavio danas ili juče. A najviše volim kad mi kažu još preciznije da li je izjavio jutros ili u podne, pre ili posle ručka. Jel podrignuo pre izjave ili nije.

Evo sinoć mi prijatelji govore nešto kao Boris Tadić, Seka Aleksić, Palma, vlada... I da vam kažem, tako mi zvuči da sada još manje želim da znam.

Od danas su zvanično u Vojsci Srbije uvedeni u činodejsvo popovi, hodže i kapelani.To ne znači da će  sada biti uobičajeno pozdravljanje „Pomaže Bog“, „Hvaljen Isus“ i "Es-Selamu 'Alejkum“, i da ispred stroja starešine i visoki državni i vojni rukovodioci umesto „Gospodo vojnici, podoficiri i oficiri –Zdravo“, umesto „Zdravo“ izgovoriti navedena tri verska pozdrava. Pa naravno da neće. Ovo je samo još jedan marketinski i retrogradan proces u okviru revitije istorije , kakvih je mnogo od 2000.godine.

Duhovna elita.

Ovo je moj prvi blog. Nadam se da će vam biti interesantan. Zamišljen je da bude čista zabava pa ga tako i čitajte.

Without further ado.. Moj prvi blog će se baviti pitanjima percepcije i komunikacije. U ovom mastermind svetu različitih igara, obrazaca (paterna) razmišljanja i ponašanja, ona koja je najinteresantnija se ponekad odvija na nivou “promene obrasca” – konceptu koji je poznat odavno i koji ima svoje korene u teoriji i praksi pristupa koji se zove NLP – Neuro Lingvističko Programiranje. Neću se preterano uvlačiti u pristup NLP-ja, pošto i nisam

Ovaj tekst je napisan u dahu pre nekog vremena. Može i da posluži kao scenario za epizodu Twilight Zone. Čitate na sopstvenu odgovornost :)

Prolog: „-Ne treba se bojati ljudi.

-Pa ja se i ne bojim ljudi, nego onoga što je neljudsko u njima.“

Ivo Andrić – Znakovi pored puta

Pre svega želim da sapoštim da je svaka reč dole napisanog teksta istinita. “Pesnička” sloboda, metafore i poređenja su i dalje tu samo da zabibere priču i daju Vam dojam o atmosferi. Takodje želim da naglasim da je ovo socijalna autorasprava

Danas na mom blogu gostuje Ivan Grujić iz NVO Narodni parlament.

U društvu se stalno dešavaju neke „bitke", pogledajte današnje vesti i naći ćete kako se neko za nešto bori... Ovaj tekst posvećen je „bici" za narodnu (građansku) inicijativu koja bi trebala da uđe u završnu fazu. Dve strane u „bici" su građani i vlast (ljudi na vlasti, bez obzira koja politička partija je čini).

Lady Godiva, Zagreb, 2001.

Prst u oko lažnom moralu 

Vlasta Delimar je Žena. Zrela Žena. Pri tom Žena koja je apsolutno svesna: sebe, svog pola i roda - baš kao i okolnosti odnosno mehanizama po kojima funkcioniše svet koji ju okružuje, i koji, pri tom, nažalost baš i nije naklonjen Ženama kao što je ona. Zbog toga Delimarova vlastiti pol i telo ─ golo, žensko telo u stalnoj akciji - najčešće koristi kao sredstvo pobune i bunta protiv svih ograničavajućih građanskih i malograđanskih normi (i formi) društva u kom ona kao Žena i kao umetnica deluje i živi.

Što se tiče predstojećeg finala Vimbldona, ja sam potpuno spremna da istrčim na teren. Već nedeljama radim na fizičkoj kondiciji, galopiram do emisije i nazad, forsiram vračarske uzbrdice, radim na ravnoteži ganjajući Ikara Varvarina i njegovo pseće društvo po nizbrdicama, vučem kesetine sa Kalenića na kome, zahvaljujući kišom poplavljenom kamenju, vežbam proklizavanje na šljaci. Po pitanju psihičke spremnosti, stanje mi je takođe odlično, evo onomad, recimo, nisam izašla da se krvi napijem mrmotu koji je zaspao na trubi, u našem sokačetu, jer mu se onoliko žurilo u NASA-u da konačno razbije Alfa čestice i doprinese troskoku civilizacije. Manijaka koji, na ćošku moje ulice, ima deponiju obraslu džunglom, u kojoj rastu ale i akrepi, i zbog koje moramo trotoarom da se probijamo mačetama, da ne pominjem. Kao ni onog pacijenta koji svoju džipčinu redovno parkira uz kontejnere, tako da ceo kraj skokom uvis baca smećarske kese preko njega.

 Bila je to situacija vrlo retka u policijskoj praksi: imali smo pred sobom žrtve, priznanja osumnjičenih, materijalne dokaze i netaknuta mesta zločina, ali motivi se nisu mogli čak ni naslutiti.

Goran Todorović Faca

Svaka reč i pokret su ubedljivi i istiniti. I jasno je da će biti onako kako on kaže.  Pripada onim ljudima kojima verujete jer znate da govori istinu. Ako negde postoji granica, on će je pomeriti. On će je preći.

Foto: Mira Zdjelar

La nostalgie de la barbarie est le dernier mot d'une civilisation. Nostalgija za varvarstvom je poslednja reč svake civilizacije. (E.M. Cioran)

Što duže živim na Kubi, sve češće sećam se jedne slike sa svog prvog putovanja u Havanu. Bilo je leto, jedan od onih tipičnih letnjih dana sa popodnevnim prolomom oblaka, obično oko pet sati, kad svi idu kući. Bio sam u turističkom autobusu, na Petoj aveniji, i gledao kako kiša neverovatnom brzinom stvara baruštine. Vozač je skrenuo sa Pete avenije, glavne saobraćajnice ali i vrlo niske ulice u koju se voda sliva, i krenuo da nas vozi nekom od manjih, ali prohodnijih, ulica uzbrdo. I tu je, međutim, bilo velikih bara. Na jednoj raskrsnici nakupilo se dosta vode, kao i ljudi koji su sa mnogo optimizma i strpljenja čekali nekakav prevoz. Vozač je mogao da ih zaobiđe i poštedi, ali on kao da je ubrzao, ne obazirući se uopšte na njih, i pošteno ih isprskao mutnom kišnicom sa ulice koja se gotovo nikad ne pere.

Jedna od stvari koju svako ko provede dovoljno vremena na Kubi primeti jeste nedostatak civičke svesti. Na predivnom Trgu Sv. Franje (Plaza San Francisco) u Staroj Havani može se provesti divno vreme šetajući, ali to često podrazumeva slalom u cilju zaobilaženja gomila konjske balege. Propuštanje vozača ili pešaka u saobraćaju vrlo je retko, čak i poštovanje sopstvene trake. Vrlo često spori automobili kao da namerno voze u levoj traci. U Centru za ljudsku genetiku González Coro u Vedadu u čekaonici sam jednom sedeo oko pola sata, i brojao mrtve muve na podu, ali i na prozorima, dok sam gledao kako se ljudi guraju u nekoj vrsti stampeda, sa sve trudnim pacijentkinjama, da bi videli čuvenog doktora Olivu. U Centru za genetiku nalazi se jedan od najužasnijih WC-a koji se mogu zamisliti. Da bi postojala civička svest, prvo mora da postoji civis.

Probudi me pljusak oko 3. Prošetam po kući. Svi spavaju. Definitivno ustati i popiti kafu ili se vratiti u krevet? Dilemu razrešavam u krevetu. Spavam. I onda, kao i svaki perverzanjak, sanjam politički san. Bajku. Kao ja, na poziv predsednice skupštine, koja izgleda baš kao Džoan Baez, izlazim za govornicu. U sali 250 poslanika svi me gledaju. Više u fazonu «koji je ovaj i šta sad hoće». U prvom redu sedi predsednik, isti Bata Stojković iz Crnog bombardera. On je, onako, smoren. Stavim naočare da bih im video lica, počešam se po bradi i počnem.

Ma koliko se političari trudili da dokažu da se njihove međusobne igre tiču svih ljudi, one ne čine ništa osim zabave. Koja je sve manje zabavna. Većina igara odigrava se u uskom krugu i sve je više onih koji ne samo da ne žele da učestvuju, već ne žele ni da posmatraju taj igrokaz. Reče onaj Kinez da je svejedno da li je mačka crna ili bela, važno je da lovi miševe. Ako se 'vladajuća klasa' međusobno obračunava u 'igrama moći' (ko je koga stigao u kukuruzu) to jednostavno 'ne lovi miševe' i ne donosi boljitak. Predstava, koja je sve dosadnija.

Tragedija u Kragujevcu je još jedan simptom smrti medija u Srbiji. U danu kada se u remontnom zavodu dogodila eksplozija u kojoj je jedna osoba poginula, tri, se za sada vode kao, nestale a 25 je povređeno. Ne znam ko je kriv za eksploziju , verujem da će se to otkriti (ne izvesno i saopštiti), ali za haos i konfuziju u Kragujevcu su odgovorni mediji. Tačnije to što je od njih ostalo. Ništa.

Kakav haos i konfuzija? Pa recimo da je , na osnovu dostupnih podataka