Milan Nikolić

Ljudi aplaudirajte, budite ponosni na svoju državu, verujte njenim institucijama, uzdajte se u poredak pod budnim okom Pravde, ostavljajte Ceci darove na vratima, bodrite je da radi na novim pesmama tokom trajanja pritvora, čistite teren po Ušću spremajući se za momenat kada će ponovo izaći pred vas i poručiti vam:  "Ajmo Beograde, 'ajmo Srbijo! Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine!" U međuvremenu, vežbajte priznavanje, olakšavajte sopstvenu dušu i cenkajte se. 

Vreme otužnih refrena ne prolazi. Posebno onih koji trijumfalno

Počelo je prvenstvo Evrope u fudbalu. Bez nas. Da li bi bilo maliciozno da dodam: naravno !

Zbog političke krize u Srbiji došlo je do trenda se sve više ljudi beži iz sela u grad, a posle beže dalje. Na kraju završe u nekoj zemlji zapadne Evrope. Takav je slučaj i u selu Vladimirovci kod Skupštinevca. Veliki broj ljudi je pobeglo od mukotrpnog rada, nemaštine, bede, nemanja struje, vode, telefona… Ali to nije najveći problem Vladimirovčana. U selu trenutno živi šest momaka spremnih za ženidbu, ali udavača skoro da nema. Ostala je samo jedna. Marica Dačić zvana Bucka.

Bucka, od oca Slobe i majke Mire, živi u staroj trošnoj porodičnoj kući napravljenoj od blata. Sama se brine o imanju i stoci jer joj je otac skoro umro u zatvoru, a majka pobegla sa švalerom u Rusiju. Bucka je, iako nije završila ni osmoljetku, veoma mudra devojka koja je odlično iskoristila svoju stratešku poziciju jedine cure u selu da sebi digne cenu i olakša život.

Kad je došlo vreme za ženidbu momci su danima obilazili oko Buckine kuće, pevali joj pod prozore, kroz tarabe posmatrala dok je u dvorištu grudi prala i preko plota joj dobacivali: „Bucka, hoćeš li za me poć?!“. Svi osim Čedoslava. Čedoslav jedino nije bio zainteresovan za Bucku, pa je po selu počelo da se priča da je od onih, dok su ga drugi branili da jednostavno ne voli punačke. Ostali momci su to jedva dočekali jer im je to povećalo šanse da će baš oni biti izabrani.

Na nedavno završenom Merlinka festivalu prikazan je španski kratki film „Oni govore" koji obrađuje temu nasilja u školi. Školski drugovi i drugarice maltretiraju, ponižavaju i ismejavaju dečka koji je sitan, mršav i ima samo jednu drugaricu, koja ga napušta jer i nju počinju da ismejavaju jer se druži s njim. Nakon fizičkog nasilja on nestaje. Niko ne zna šta mu se tačno desilo. Neki su čuli da se sa roditeljima preselio u drugi grad, a neki da se ubio. Nasilnici su nastavili svoj život i školovanje kao da se ništa nije dogodilo. Niko nije kažnjen, niko nije osećao grižu savest.

Slično se desilo i u Nišu, kada se učenik Aleksa Janković ubio nakon višemesečne torture, psihičkog i fizičkog maltretiranja. Njega su maltretirali školski drugovi uz blagoslov njihovih roditelja, nastavnika i direktorke škole. Nasilnici su nastavili svoj život i školovanje kao da se ništa nije dogodilo, jer imaju manje od 14 godina. Ali kako obično biva, nasilnicima je u opisu posla da nastave da budu nasilni, pa bili oni i maloletni, tako da su počeli da prete porodici Janković. Pretili su sestri preminulog učenika da će joj „silovati majku" i „iseći glavu". Direktorka škole je posle nekoliko meseci medijskog pritiska podnela ostavku, ali osim toga, povodom ovog slučaja, ništa se još nije desilo.

ne, nije nastavak cuvenog bloga. da, jeste pitanje: kako zvuce ovi stihovi kada ih peva davorin bogovic?

Pre neki dan, bivši predsednik Srbije, Tadić, u jednom svom intervjuu kritički se osvrnuo na neke bivše saradnike, među kojima i na moju malenkost, rekavši da sam "mnogo bliži naprednjačkoj vlasti i političkoj filozofiji" nego njegovom načinu "upravljanja i razumevanja politike". "To što on danas govori, s mojom politikom nema nikakve veze i vezivanje mog imena za njega samo proizvodi konfuziju", dodao je Tadić.

Odmah da napomenem: bivši predsednik je potpuno u pravu.

Na slici njih dvoje. Dimitrije i Ursula. Grle se, vole se pred kamerama.

Dirljiv prizor iskreno radosnog susreta ministara vanskih dela Slovenije i Austrije negde u Alpima. Ruke šire, u lice se ljube, za junačko pitaju se zdravlje. Mita je srećan što će moći da ide u Austriju koliko puta hoće i kad hoće a da nikome o svojim namerama ne polaže računa. Bečka gospođa je isto zbog nečeg radosna, pojma

Pitanja i odgovori

: prica za laku noc 

Da li ste ikada napisali blog bez ideje o cemu biste pisali. Hm. 

Evo ja jesam. Sad. Sto bi rekao svemocni ramboamadeus ... iskrene emocije su uvek na cijeni ma koliko one bile nastrane!!!

na primer kada bih napisao ODJEBITE SVI!!!  ... kako bi to ljudi shvatili. Tu je pad, treba ici dalje

Danas sam oborio licni rekord na 10 km i istrcao za 48 minuta... i 18 secundi.

 Cuo se sa starim prijateljima, odveo jedno dete na gitaru, drugo na kosarku. Dosao kuci napravio dobru veceru, (neko je tu ostavio lulu, pa

Na prethodnom blogu, Mića Marković je postavio sjajno pitanje, ali kad sam razmislio o odgovoru, shvatio sam da bi on bio predugačak i da zavredjuje poseban blog. Mićino pitanje se odnosilo na to kako se dolazi do matematičkih rešenja, ili kako se nešto dokazuje.

O tome, naravno, postoji cela nauka, i ja ću ovde da pokazem par prostih primera, ilustracije radi. Potom ćemo naći vezu izmedju matematike, muzike i još koječega.

Pre svega, da bi nešto dokazali ili opovrgli, moramo da imamo tvrdnju.

 Eksperimentalci misle da je pretpostavka o normalnosti dokazana matematička teorema, dok matematičari veruju da je ona eksperimentalno utvrdjena činjenica.

Obradjujem ovih dana neke podatke ''sa terena'' i primetim da mnogi statistički metodi za poredjenje različitih populacija - pušača i nepušača, na primer, ili lekara i bolničarki, itd. - u sebi implicitno sadrže pretpostavku o normalnosti