Da. Postoje te neke vetropiraste i razbarušene godine u kojima je zaljubljivanje prosto jedini oblik življenja. Nema načina da se udahne, a da se pri tom u krvotok ne uvuče makar i trunčica tog posvemašno opisivanog, a nikad sasvim precizno objašnjenog alhemijskog procesa koji izmešta iz ravnoteže potpunije od ma kog razarajućeg zemljotresa i čini da paperjasta krila izniknu i najpostojanijim hodačima po zemlji.
               I još kad je leto.
               I još kada srce treperi, svo satkano od tananih antenica koje hvataju i najmanji znak uzajamnosti i razumevanja.
               I još kada se strahovito žuri ispred svoje kalendarske dobi, ne bi li se što pre dosegao svet odraslih.

               Nemojte da se usudite ni da pomislite da otvarate moju kutiju. Ne dozvoljavam. Zabranjujem. Ne dopuštam. Nikako.
               Zašto me tako gledate, kao da ne razumete o čemu vam govorim? Naivni ste? Glupi? Pravite se blesdavi?
               Nije nego...
               Budite srećni što je poklopac na njoj trenutno čvrsto zatvoren, pa mogu da vam govorim gotovo mirno, tek ovlaš stisnutih usana i jedva nešto kroz zube.
               Inače..
               Mislim da ne bih garantovala za svoj izbor reči.

                - Dečaci ne plaču. - slušala je.
               ( - Zašto samo dečaci? - pitala se. )
               - Jaki ne plaču.
               - Sramota je plakati.
               - Nije lepo.
               - Daj, opet cmizdriš?

               Nekada se u svemu znalo reda. Ne kažem da se ne zna i danas, ali mi nekako bilo sasvim zgodno da upotrebim baš ovu rečenicu. Nije ni bolja ni gora od ostalih koje sam mogla da napišem, ali mi je, eto, prva pala na pamet i nije bio red da je zanemarim.

Budim se. Podne je. Imam užasnu glavobolju. Boli me alkohol od noćas. Usta su mi potpuno suva. Treba piti vodu. Odlazim do česme u nakaznoj kuhinji. Nema čistih čaša pa pijem sa česme. Voda se meša sa kiselinom u želucu. Boli me. Sve me boli. Iznad česme je ogledalo.

 Ok, odmah da se složim sa svima vama da je Hendriksova obrada Dilanovog klasika All Along The Wachtower najbolja obrada sviju vremeno-prostora. I da za početak nabacim  par mojih kaver favorita:

(ovaj kaver  inače se nalazi na albumu "Cover Up" (with Co-Conspirators), koji predstavlja kompilaciju samih obrada i posveta)

RHCP - Fire

Ground Zero - Those Were The Days

Ана је већ помињала Ниједан од понуђених одговора (НОПО), нашу ’штовану политичку странку (кобајаги влашке националне мањине) и ја, имајући на уму Анине хвалоспеве, нећу подробно представљати једну од најмлађих странака у Србији, него ћу сувопарно нанизати четири

Kad sam se god susretao sa problemima ekstremizma, kako u ponašanju pojedinaca, tako i aktivnostima političkih organizacija,

Većinu stvari u međunarodnim odnosima nije lako predvideti, ali postoje trendovi čiji se ishod već danas može prepoznati. Sa sigurnošću tako možemo tvrditi da će Turska u neposrednoj budućnost vanredno jačati i da će njen uticaj na Balkanu biti sve vidljiviji, već od 2015. godine.

  U opshtoj tenziji oko formiranja nove vlade, mene neshto ophrvala ganutost. Narochito posle oslobadjajuce presude najsposobnijem nosachu gajbica na ovim prostorima, a verovatno i na planeti. Kakav Nole, Ana,... oni su zasijali sada, a i pre njih su bili neki najbolji, kao shto ce biti i posle, dok je markov jedinstven sluchaj potpuno neponovljiv i kaotakav unf.......!

U prilogu je intervju koji je  za Radio Slobodnu Evropu dao  ambasador SAD u Beogradu Cameron Munter. ( naslov je i naslov posta)

 Nadam se i da ce ga neko iz DSa procitati,  takodje. Ne znam kako ga vi shvatate, ali meni deluje prilicno tough. "Read my lips sto bi rekao Ronald Regan" sto bi rekao Toma Nikolic u TV duelu, tako nekako.

Nota Bene za "kolege" iz Pressa, nisam se bunila sto je izjava ruskog zvanicnika osvanula na naslovnoj strani, tu ste u

Zabrinjavajuće je što ljudi troše toliko energije na mržnju i na nešto što ih se apsolutno ne dotiče. Slična situacija je i sa vestima o LGBT populaciji, možda čak LGBT populacija bolje prolazi no JK. Ali, ko su ti ljudi koji ulažu toliki trud u mržnju, zašto to rade i kako su odredili koga će mrzeti?

Jelena Karleuša je jedna od retkih javnih ličnosti koja je svakog dana tema teksta, vesti ili priloga u nekom mediju, bilo da je u pitanju dnevna novina, nedeljnik, mesečnik, website ili televizija. Količina informacija o njenom bazenu, cipelama, haljini, znoju, svađama, nastupima, skandalima je neverovatna. Naravno, ne želim da ulazim u trivijalnost tih informacija, niti želim da seciram naše društvo zašto ima potrebu za tim informacijama. Tema ovog teksta je nešto sasvim drugo.

Često kliknem na neku vest o Jeleni, preskočim je i odem na komentare. Možda treba da nas zabrinjava količina trivijalnosti i šupljoglavlja u domaćim medijima, ali mržnja u komentarima svakako da. U Srbiji se jedva zapatila politička korektnost tako da se otvorena mržnja u komentarima prema manjinama cenzuriše, naravno, nešto „promakne" budnom oku moderatora. Mržnja postoji, ona se gomila i treba negde da se odlije. Tu su mediji svesno ili nesvesno napravili kanal za tu mržnju i ona se mahom sliva na žene sa estrade, pre svega na Jelenu Karleušu. Ogromna većina komentara sadrži vređanje, omalovažavanje i otvorenu mržnju. Koren karleušofobije i homofobije su isti.

Mnogo se priča ovih dana o uspehu Hrvatske na Svetskom prvenstvu i neuspehu iste skupine momaka na proslavi uspeha na Svetskom prvenstvu. Mnogo je već rečeno i ništa novo neću reći, probaću samo da sumiram utiske koje u slojevima slažem prethodnih dana.