Baka i deda imali su klavir. Crn, lakiran, polukoncertni, bečka mehanika. Klavir je imao tri mesingane pedale i tri debeljuškaste noge koje su ličile na Mišelinovog lutka s stomačinama u krug. Ispod klavira baka je čuvala pribor za šivenje, Burde a deda nekakve fascikle. Klavir je podužnom stranom bio prislonjen uza zid, naguran u ugao, ali je opet zauzimao skoro četvrtinu dnevne sobe. U ćošku, iza svega, pored treće noge, bilo je moje tajno skrovište.

U ovom postu imam nameru da vam predstavim pet umetničkih radova koji potvrđuju meni donedavno nepoznatu teoriju da “svaki umetnički rad, hteo to umetnik ili ne, reflektuje kontekst države, društva, politike i ideologije u kojoj je nastao”.

Reč je o umetničkim instalacijama pomoću kojih su umetnici u dva vremenom razdvojena istorijska momenta i na dva geografski udaljena prostora iskazali svoja uverenja i kod umetničke publike i savremene

"Srpskim desničarskim partijama je potrebna ‚‚sanaderizacija‚‚", cesto je znao da mi kaže moj veliki prijatelj i jedan od najvećih srpskih novinara mlađe generacije Zoran Panović.

Sanader i Danas

Pod terminom ‚‚sanaderizacija‚‚ tada je pre svega smatrao da i Koštunica treba na identičan način da se obračuna s haškim

Rasisti Srbije, ujediniti se!

Romi, izdržite!

Robert Forster, Demon Days

In these demon days
We're pulling our pay
The lights on the hill
Are freezing

[Помисли нешто потпуно другачије]

"Светом влада - гламуродискурс."
Виктор Пељевин

Да ли вам се чини као да се поједини политичари утркују ко ће више лове да стрпа у свој џеп? Или ко ће више својих (снаја, зетова, свастика, комшиница...) да запосли у јавном сектору? Или како да што више повластица дограбе за себе?

Danas u 14 i 49 na prvom programu javnog servisa možete da gledate reprizu prvog dela, a večeras u 21 i 10 drugi deo emisije 48 sati svadba u kojoj ekipa produkcije Emotion daruje venčanje iz snova čoveku koji tuče svoju buduću suprugu.

O tome sve vreme u emisiji pričaju svi, njegovi i njeni roditelji, strina i tako dalje. Njena majka priča kako i nju ceo život tuče muž i kaže nešto u stilu: Pa nisam baš dobijala batine, ali padne po koji šamar. Posle svih ovih razgovora voditeljka i snimatelj idu sa mladom i mladoženjom, sa sve osmehom, da kupe burme, venčanicu, cipele... Posle toga neki ljudi su montirali ovu emisiju, ima osim voditeljke i snimatelja valjda i neki urednik, neki producent, lektor, titleri. I nigde nije zapelo, koncept emisije je u širokom luku prošao pored savesti svih ovih ljudi.

Da ne bude zabune, mene uopšte ne zanima šta proizvodi Emotion, ali me i te kako zanima kakve emisije otkupljuje javni servis, koji svakog dana podseća da je uputio tužbe protiv onih koji ne plaćaju pretplatu, kako bi zaštitio interes ?! onih koji plaćaju.

Euklidska geometrija je u filozofskim i metafizičkim diskusijama vekovima navodjena kao primer savršene organizacije ljudskog mišljenja i njegove rigorozne formalizacije. Zasnovana na definicijama osnovnih objekata i pet aksioma, ili postulata, ona je pokazala kako se sve druge tvrdnje i teoreme geometrije mogu iz ovih formalno-logički izvesti. Rečju, Euklidska geometrija je navodjena kao ideal ljudske racionalnosti,

Srbija se nalazi u ozbiljnim teškoćama koje se mogu prevazići samo nacionalno odgovornim radom svih,kao što je nekada govorio Jovan Cijić.Politička borba mora da se vodi tamo gde joj je mesto jer je to ozbiljna stvar a ne folkolor pa ne može biti ni deo navijačkog folklora, mada je skandiranje “Spasi Srbiju , ubij se” teško svrstati u bilo koju vrstu folklora. 

Niko ozbiljan ne smatra da su stadioni mesto gde se vodi politika i da fudbalske utakmice mogu biti političke tribine. Navijači nisu političke partije ali ih očito neko instrumentalizuju kao grupe za pritisak.

Zato bi parlament i vlada morali postati ozbiljnija mesta ne samo gde se vodi politika, već mesta gde se ozbiljno raspravlja  šta se dešava u društvu i na stadionima.

Nije mi uopšte namera da se bavim , čak ni da kritikujem ponašanje navijača, već političkom neodgovornošću onih koji to tolerišu, podstrekavaju i usmeravaju.Nisam video ništa dobro kada se skandiralo “Spasi Srbiju i ubij se” Slobodanu Miloševiću, ni kada se skandiralo to isto Vojislavu Koštunicu, a ni sada kada se  skandira Borisu Tadiću ni bilo kome da se to upućuje.

Zašta je SNS dobila , a DS izgubila?

Na izborima za predsednika SrbijeTomislav Nikolić je izabran većinom i ima da se poštuje odluka većine i on kao predsednik Srbije. Bilo kako bilo, na izborima su DS i Tadić ipak kažnjeni, a Nikoliću je data šansa pa neka je iskoristi i uradi ono što je obećavao. Za postignuti rezultat prvenstveno su zaslužni njih dvojica ali i njihovi savetnici i izborni timovi pa će i Tadić i Nikolić adekvatno zahvaliti svojim savetnicima,nagraditi ih  svakom prema zaslugama.

Uvek onaj ko je na vlasti i dok je na vlasti svojim činjenjem i nečinjenjem najviše utiče kako će proći na sledećim izborima. Arogancija uvek bude prezrena i treba biti objektivan pa reći da i za DS i za Tadića važi ona narodna "Sam pao sam se ubio".

U aprilu 2009.godine napisao sam da DS kao najveća i vodeća stranka mora da učini mnogo više da se država upristoji, a i ona sama, jer konformizam i demagogija mogu samo kratkoročno da koristiti, a onda prelaze u samodestrukciju.

Gost-autor: krkar

Srpska pravoslavna crkva prvi put posle 19 godina bira patrijarha. Rimokatolička crkva izabrala je 2005. prvog papu u gotovo 27 godina. I u jednih i u drugih stasale su generacije koje taj izbor nisu nikad doživele. Ima sličnosti a ima i razlika. Pisaću o tome u nekoliko delova.

Milan Milutinović, predsednik Srbije, jul 2000. 

Naša moralna snaga, sa kojom smo izašli iz ove NATO agresije, daje nam za pravo da budemo svetla tačka slobodarstva u Evropi. Zato smo trn u oku onih koji silom i jednoumljem hoće da svet uređuju po interesu jedne nacije...

Aleksandar Vučić, republički ministar za informacije, 3. avgust 2000. 

Agresija NATO alijanse na Jugoslaviju je početak kraja jedne moćne neofašističke imperije, SAD, čijeg predsednika niko u svetu ne voli, ali su primorani da sa njim sarađuju.

Poslednjih godina pred starim hotelom Brela, na zelenoj klupi, kao sastavni deo horizonta, sedeo je Stipan. Širokih leđa koja su zaklanjala Brač u maglici vrućine, visok kao otkinuta stena sa Biokova, Stipan je mučaljivo provodio dane, uveče se pretvarajući u zastrašujuće veliku senku.

Stipan je nekada bio mornar, ali je ostao bez posla u do tada uspešnoj društvenoj firmi za lovljenje riba i njihovu sinhronizaciju sa povrćem u šoku. Zbog toga je Stipan tražio prilike za ubacivanja na ribarice sa parangalima, prihvativši usput i posao sezonskog čuvara povremenih stanovnika pomenutog starog hotela.

A u predvečerje, dok se sunce davilo tamo negde kod Splita, Stipanu su stizala tri razloga za prihvaćeni posao, od koga ga je prosto bilo sramota. Razlozi su bili jedan drugom do uveta, a najviši mu je bio do pupka. Svi su bili ženskog roda i za posetu ćaći na radnoj klupi, očešljani na repiće. Tri ćerčice su se penjale po Stipanu, sedele mu na ramenima, cičale i optrčavale krugovima klupu, sve dok po njih nije došla majka, velika taman za Stipanov dlan i odvela ih na spavanje, u gornje selo. Stipan je svlačio osmeh, ponovo sedao na klupu, a iz njegovih leđa je sevao prezir prema dešavanjima koja je dužio opisom svog radnog mesta - održavanje reda u ruiniranom hotelu, na najlepšem mestu u Brelima, povodom sezone naseljenom budućim ugostiteljskim radnicima.

Ja se zovem Jelica. Kako se prezivam, to nisam baš najsigurnija. Zapravo, do udaje sam znala, a od udaje se prezivam kako kad. Od zemlje do zemlje.

Sve je počelo srećnim krajem u kom su glavni junaci bili moji budući svekar i svekrva, koji su do sada avanzovali u zvanja Baba i Deda. Baba je bila plavokosa Slovenka, a Deda Hrvat na belom konju. Različita nacionalna pripadnost je tada, u vreme bratstva i detinjstva, bila poželjna kategorija, a za ovu priču je bitna prezimena mog radi. Nego da se vratim princu na belom konju. Konji su tada bili kao besni kabriolet danas, beli tek. Zato nije ni čudo što su se pregovori  pomenutog dueta vrlo brzo okončali i dogovoreno je potpisivanje bračnog stanja pred matičarem. E, tada je sve počelo malim prstom, nekontrolisanim, dežurne činovnice. On je, umesto slova ć na kraju Dedinog hrvatskog prezimena, otkucao č kojim se slovenačka prezimena završavaju. Deda nije uložio primedbu, bilo mu je svejedno. Od tada se prezivao Greganovič.

ili kako se od usamljene zene u temisvaru stize do smaka sveta kod poslednjih komentara...

Vrlo cu kratko. Sedim sama u lobiju hotela u Temisvaru, kolega otisao u sobu, boli ga uvo, ima komp, a ja ovde lopatam po tastaturi i smaram drugare na fejsbuku, tviteru, linkedinu, skajpu i blogu, i to bez c i c.

Nemam kompjuter u sobi, tako da to sto u istoj imam internet i nije od nekog krucijalnog znacaja, koliko se ja razumem, mada ne iskljucujem mogucnost da pojma nemam. TV kanali su na rumunskom, italijanskom i nemeckom, i ma kako savrseno tecno govorila sve te jezike,