Ovo je rečenica koja se obavezno nađe u komentarima na vesti koje kritikuju državu Srbiju. Ako gejevi traže svoja prava i kritikuju Srbiju zbor homofobije, nađe se neko da im kaže: „Ako vam se ne sviđa, a vi idite!". Ako Muslimani neće da pevaju himnu „Bože pravde", nađe se neko da im kaže: „Ako vam se ne sviđa, a vi idite!". Ako ateisti kritikuju Srbiju zbog povlašćenog položaja SPC, nađe se neko da im kaže: „Ako vam se ne sviđa, a vi idite!".

Često većina nastupi sa te pozicije, koja je vrlo slična roditeljskoj „dok si pod mojim krovom, ima da radiš šta ti ja kažem, a ako ti se ne sviđa, vrata su tamo". Interesantno je da taj koji bezobrazno dozvoli sebi da nekog tera iz zemlje smatra da je on svoj na svome, da je zemlja njegova kuća i da može da istera svakog ko ne igra po njegovim pravilima. Možda to pravo vuku iz Ustava Srbije koji kaže da je Srbija država srpskog naroda i svih ostalih dođoša, ali bez obzira na sve, svi su građani ravnopravni pred zakonom osim ako su popovi, političari na vlasti, bogataši...

Nedavno sam u romanu “Pad” Albera Kamija pročitao rečenicu: “Stil, kao puplin, isuviše često sakriva ekcem.“

Ova opaska se možda može odnositi na jedno visoko civilizovano društvo, sklono dekadenciji, kakvo je francusko ali uopšte nije primenljiva na naše prilike. Ovde, naime, skoro da niko nema stila. Ili, što je još gore, stil je u ovim krajevima «firmiran» ili je, pak, zamenjen «brendom». O onome što se podrazumeva pod ličnim stilom ne može biti govora. To se kod nas ne ceni i ljudi koji liče samo na sebe smatraju se, ako ne budalama, ono bar čudacima.

З А К О Н О БЕЗБЕДНОСТИ САОБРАЋАЈА НА ПУТЕВИМА

Пешак је дужан да преко коловоза и бициклистичке стазе прелази пажљиво и најкраћим путем, након што се увери да то може да учини на безбедан начин.
Приликом преласка преко коловоза пешак не сме да употребљава мобилни телефон нити да користи слушалице на ушима.
На путу са пешачким прелазом или посебно изграђеним прелазом, односно пролазом за пешаке, пешак је дужан да се при прелажењу пута креће тим прелазом, односно пролазом, ако они нису од њега удаљени више од 100 метара.
 ........................

Тужна је била слика српске "елите" покисле као мишеви на паради у част доласка руског председника који је дошао да би смо прославили ослобођење главног нам града снагама из првог светског рата од окупатора из другог. Конфузија у главама оних који се баве ревизијом историје била је очигледна и на паради а и пар дана касније (знатно ближе правом датуму ослобођења) кад је нешто названо "свечана академија" заузело медијски простор. Али није то тема. Тема су трибине и "покисла елита". Увек је тужно видети одрасле људе без кичме, нарочито кад од тих одраслих људи нешто очекујеш или некако зависиш. А та српска "елита" спада у ту групу - од које се очекује и зависи. Не зато што су нешто способни јер то је мистерија да ли јесу, нико од њих није био на тој трибини јер је способан већ зато што је изабран од оног ко је одбио кишобран и тим својим одбијањем га забранио свима на трибини без кичме. Од њих се очекује и од њих се зависи јер су по систему који је успостављен они ти код којих је и нож и погача. Они су нека "власт". Каква год али јесу. Пише у новинама а мислим на Службени гласник.

Fašizam na delu. Kršenje elementarnih ljudskih prava u najavi: ministar zdravlja, koji je ujedno i kandidat za predsednika Srbije, preti građanima da će ostati bez zdravstvene zaštite ukoliko se za manje od dva meseca ne opredele za izabranog lekara.

Takvu represivnu meru, suprotnu osnovnim ljudskim pravima i ljudskosti, potrebno je stopirati pod hitno, a njenog inicijatora bi trebalo smeniti i sankcionisati. Prenosim pretnju ministra-kandidata za predsednika Srbije:

Nema knjižica ako građani ne izaberu lekara

Gallipoli je poluostrvo, kopno uz Dardanele (ime potiče od grčkog Καλλίπολις - "divan grad"), a Siachen je glečer, drugi najveći na svetu na tromeđi izmeđi Pakistana, Kine i Indije (ime potiče od kineskog i indijskog सियाचीन - "mesto ruža")

Šta zajedničko imaju (ako imaju) Galipolje i Siačen?

Rat.

Ili - još bolje - rat na ta dva mesta je paradigma koliko svaki rat ipak pokaže sopstveni besmisao i kako ta činjenica nikada (naravno) neće sprečiti ljude - da ratuju. Uvek će biti razloga, povoda i motiva, bez obzira na primere poput Galipolja i Siačena.

"Danas, kada te željno očekivane i prizivane bombe ubijaju Srbiju, izdajnici ćute. Ako čekaju da Srbi i Srbija budu pokoreni, uzalud čekaju. A ako su se nadali da će njihova izdaja biti zaboravljena, uzalud su se nadali".
Komentator Politike Ekspres Miroslav Marković u prolece 1999.

Fotografisano nekoliko meseci pre ubistva ispred prozora sportske redakcije Danasa u kojoj sam tada radio. Povod za fotku je bilo nemilorsdno

Posle posta Javni servis: 48 sati nasilje dobila sam pismo od čitateljke koja se složila da ga objavim, ali je želela da ostane anonimna:

„Stvarno ne razumem to definisanje pojma zrtve nasilja u porodici, neko te maltretira i ti ostajes i dalje sa njim, vracas mu se po hiljadu puta,a onda se to predstavlja kao nasilje u porodici i povod za dzapanje dusebriznika iz neznam kog razloga. Ne, to je ponasanje dve osobe sa problemima u karakteru, podjednako odgovorne za zivotnu situaciju u kojoj su se nasli.”
(komentar sa bloga : javni servis 48 sati – nasilje)

Novinarka: Gde se žene tuku, čoveče!?
Miroslav: Pa dobro, nisam je baš tukao, nisam je baš ubijao.
Novinarka: Da sam znala, ne bih došla.
Devojka: Nekoliko me puta istuče, pa ode, pa posle nedelju dana lepo, pa me opet istuče.
Miroslav: Lepo preko kolena, po guzi.
(iz emisije: 48 sati, gde su se venčali Devojka i Miroslav)

Ne volim da idem kući. Tamo me zidovi guše.
Ne znam zašto je moj otac rešio da nad nama sprovodi nasilje. Možda je i on žrtva? Znam da nije imao baš srećno detinjstvo, ali nije bio sistematski tučen, niti je njegov otac tukao njegovu majku.

Moju majku je, nakratko prestao da tuče onda kada sam se, kao tinejdžer, prvi put suprotstavila i dobila batine poslednji put, shvativši da strah od fizičkog nasilja nije ništa u poredjenju sa psihičkom torturom, koju sam godinama pre toga trpela. Nastavio je nekoliko godina kasnije, kada sam otišla na studije.

Covekova sposobnost da govori se redovno navodi kao ona kljucna osobina koja nas najdramaticnije razlikuje od drugih zivotinja u prirodi. Jer govor nije samo taj impresivni vokalni repertoar koji imamo, vec i sposobnost da verbalnu informaciju proseciramo u svesti, i obradimo je u kontekstu u kome nam je namenjena. Govor je sposobnost da svoja unutrasnja mentalna i emotivna stanja prenesemo drugima, da ih sa drugima delimo do odredjene granice.

Što ne umem da napravim, ne mogu ni da razumem – R. Feynman

20. maja 2010., naučnici J. Craig Venter Instituta su objavili da su, posle 15 godina istraživanja, uspeli da konstruišu prvu sintetičku bakterijsku ćeliju. Ova vest je odmah postala svetska senzacija, i objavljena je najčešće pod naslovima “Naučnici stvorili veštački život”, ili sličnim bombastičnim prikazima. Prema ovim vestima, naučnicima

Svojevremeno je vladika Amfilohije otvoreno izrazio animozitet  prema “žutim”, što se valjda ima smatrati ključnim argumentum da se  “Crkva se ne meša u politički život, državne poslove i stranačku borbu”

Ipak, država se odnosi prema SPC kao prema svojoj, našoj, pa bi bio red i da se SPC odnosi prema državi i narodu kao prema svojima, bez obzira na koja je koalicija ili stranka na vlasti i na politička i druga opredelenja građana.

To država i čini. Prema podacima dostavljenim Danasu, Srpska pravoslavna crkva bi preko Ministarstva vera Vlade Srbije trebalo da u 2009. dobije državnu pomoć od oko 330 miliona dinara, odnosno po aktuelnom kursu oko 3,5 miliona evra. Postoji, međutim, crvena linija (iako crkveni velikodostojnici ne vole crveno) koju crkva ne bi trebala da prelazi kako ne bi ponižavala državu koja je više nego korektna prema njoj.

Sredstva se odvajaju od svih poreskih obveznika, što bi podrazumevalo i da se Crkva jednako odnosi prema svim građanima. A da li je baš tako? Kad se izdvajaju pare onda se kaže Crkva je naša, a  Crkva se u praksi ponaša kao da svi nisu njeni.

Za državu i narod nije  sporno da je Crkva odigrala značajnu istorijsku ulogu u očuvanju kulture i identiteta naroda, kao ni to da je sama po sebi nacionalna vrednost i institucija koja zaslužuje dužnu pažnju i brigu države

Nesporno je da SPC danas  ima izuzetan uticaj i to je verovatno jedini najmanje sporan rezultat  petooktobarskih promena . Klatno se pomerilo u drugu stranu pa je Crkva je od marginalizovane postala favorizovana,

 Ne mogu ni da se setim vremena kada mi taj mali zavidljivac nije sedeo na ramenu i šaputao  na uvo, pokušavajući da me spreči da kupim nešto lepo, nekad i potrebno...a za nepotrebno i da ne pričam. Bio je vrlo uporan, iznosio argumente koje bih teško i sada mogla pobiti - i ja sam popuštala. Kažu da pametniji popušta?

Ako bih stala pred izlogom sa prekrasnim cipelicama eto njega sa "mišljenjem" koje mu niko nije tražio.

"Šta će to tebi? Imaš gotovo nove, gotovo iste takve cipele od pretprošle godine i ti bi da se razbacuješ? A troje pari  patika