Ko bi rekao da će ona nekada dežmekasta basketara da ...

U zverinjaku košarke!  

I to drugi put za redom!  

Nedavno sam u mojoj uobičajenoj šetnji netom naišla na sajt Music Psychology at Liecester
i interesantno istraživanje prof. Adriana Northa i grupe oko njega na Heriot-Watt University
u Škotskoj, o odnosu muzičkog ukusa i ljudske ličnosti.

Dajdžest verziju izveštaja o tom istraživanju

 (Ignoratio elenchi, ad hominem, reductio ad Hitlerum, non sequitur, etc.) 

O debatovanju, fer i dobrom vođenju debate, na blogu je već bilo reči. Uzgred, na blogu  imam i nekolicinu omiljenih učesnika u debatama, posebno onih koji u njima nisu smrtno ozbiljni, te sve uvek začine i dozom humora, koja čitavu stvar učini pitkijom i zanimljivijom.

Svi moji prijatelji u stvarnom životu, koji me dobro poznaju, znaju me kao nekog ko rado diskutuje o svemu, ima čvrste stavove, i brani ih. Za sve ove godine, nadiskutovala sam se o svemu i svačemu, i s prijateljima i onima koji to nisu, i većinom su to bile civilizovane rasprave.

U jednom dokumentu, koji moje oči nisu nikako trebale niti smele videti, sam, krajičkom oka, pročitao nešto kao

Kulturna razmena se svakako razlikuje od reklame i propagande, ali ipak deli važan aspekt sa njima - potrebu dobrog poznavanja stranke/mete.

Nije mi jasno gde nestaše i šta fali partnerstvu, razumevanju i prihvatanju  u kulturnoj razmeni. Mete? U najboljem slučaju stranke?

Odoh ja da spavam, a posle toga da radim. A ovaj sluđeni svet neka se snalazi bez mene neko vreme. I neka, mrtav hladan i samozadovoljan, otupeo na

Ово је обичан дневнички запис -- запис о искуству везаном за део судског процеса који се, ваљда оцењен као недовољно динамичан и без људске драме, занемарује у већини америчких филмова и серија. Све закључке, тачне, погрешне, ирелевантне, остављам читаоцима (ионако не зависе од мене, а понекад ни од текста). Додуше, изнећу један личан, а самим тим и валидан, закључак.

*

Пре извесног времена сам провео читав дан учествујући, као кандидат, у процедури за избор дванаест поротника у судском поступку везаном за убиство.

Letu štuke, letu avijoni,

Da poruše ciganski domovi....

Svaki dan se tramvajem vozim iz Blokova u Šest kaplara ili u grad i prolazim pored sklepanog, improvizovanog u zavisnosti od mašte i materijala koji može da se sakupi na đubrištima, cigansko/romskog naselja tik do Miškovićevog Belvilla. I juče mi u glavi zazvoni gore navedena strofa. Nisam siguran ali mi se čini da je to svojevremeno spevao Brana Crnčević za onaj trio koji je između ostalog pevao o Otu i Motu:

Kakva je politička organizacija u kojoj biste i vi učestvovali? Često se kaže kako u Srbiji imate podelu na članove partija, koji ulažu svoje vreme u promociju partije kako bi, nakon što ova dođe na vlast, našli uhlebljenje u kakvom ministarstvu, agenciji, javnom preduzeću (još bolje ako ne moraju zaista da se pojavljuju na poslu, već samo da primaju platu) i na ostatak građanstva koji ide redonvim putem, ako bih ga mogao tako nazvati. To dovodi do toga da partije budu stecište onih manje sposobnih, što istovremeno kvalitetnije odvraća od političkog angažmana. Opet, često se i na ovom blogu čuje, kada neko kritikuje politiku u ovoj ili onoj oblasti, a što se ti ne angažuješ. 

                     ДЕЦА ЕНТРОПИЈЕ

            Како у ствари функционише време? Постоје ли људи у времену или време у људима? Како време пролази и да ли уопште постоји, или смо га измислили да бисмо омеђили наша сећања и систематизовали сопствено постојање у низ година, месеци, дана, сати…

            Време није

Ima ih svuda. Možeš ih sresti na ulici, u prodavnici, pošti, bolnici… Hodaju slobodno i vrebaju žrtvu. Najgori su oni koje svakodnevno viđaš na poslu. I najopasniji, jer ih ne možeš izbeći, a samo čekaju priliku da te zaskoče. Siledžije, o njima pričam. Verbalne ili fizičke, svejedno. I jedni i drugi ti nanose bol. I čine da se osećaš jadno.

Bahati, nevaspitani, bezobrazni. Nadahnjuje ih neprijatnost koju izazivaju  i savršeno su ravnodušni prema odbijanju. Njima se sviđa da povređuju druge i uživaju kad su u centru pažnje. Nemoj ni pokušavati

         Mali Marko je taman obavio nuždu u klozetu i pustio vodu, kad je uz šum vode čuo neke zvuke, veoma neobične za takvu situaciju. Spustivši glavu ka šolji, osluškivao je pesmu koja je odjekivala:

                                                "Haj-ho haj-ho,

 moj gost: drzura

Gljive...pečurke, gube(!) ; kod našeg naroda - takvog kakav on jeste - obično je riječ o gubama, koje, podrazumjeva se, treba izbjegavati, odnosno mačinjati se od njih, jer je nekada u susjednom selu, vele, nastradala cijela porodica, njih osmoro, a preživjela samo djevojčica od 5-6 godina, koja je učestvovala u branju i upravo ona ubacila u korpu samo režnjić Zelene pupavke (Amanita phaloides), ali kako je bila pospana samo je malo umočila hljebom u"toć" od izmiješanih gljiva u velikoj teći- bronzinu i pošla na spavanje...svih ostalih osmoro je umrlo u teškim mukama - priča ima raznoraznijeh!
Stoga, opet: Gljive, pečurke ili gube, svejedno, i jesu i nijesu b a u k !

Kad pomislim na Sizifa uvijek se sjetim Hulka. Kolaps gradskog saobraćaja trenutačno me asocira na Spajdermena. I mislim, stvarno, gdje su ti superheroji, onda, kad su nam najpotrebniji?

Evo jedne mozgalice, na čiju formu je uticala aktuelna globalna situacija sa Corona virusom.

Vi ste vođa specijalnog medicinskog tima koji je poslat u područje zaraze nepoznatim  virusom. Vaš zadatak je da otkrijete o kakvoj bolesti je riječ, i pokušate da joj otkrijete lijek. Nakon mjesec dana istraživačkog rada na terenu i u mobilnoj laboratoriji,  s dosta prikupljenog znanja i meterijala, vraćate se u svoj naučni centar da objasnite ostalim kolegama kako se boriti  ovim opakim virusom.

Ne znam za vas, ali, kad sam bila mala, to mi je, nekako bila najstrašnija reč. Možda zato što su i moji roditelji i bake neretko pričali o gladovanjima tokom I i II svetskog rata?

Onda smo i sami doživeli ratove, doživeli ili čuli priče o gladi.

I onda je, kobajagi, opet došao mir.

I novi sistemi.

I imali smo sve manje, al' opet, nekako, snalazilo se. "Važno je da niko nije gladan!" znale su babe da kažu nad mizernm obrokom.

OK, možda nije najzdravije, možda nije najkvalitetnije, ali, Bože moj, napuni se stomak...

A onda je realnost počela da me sustiže.

Pa tako iskustvom bogat u hrišćanskom smislu predsednik SPS prihvati za slavu svoje partije Svetog Jovana Zlatoustog. E tu mi nešto nije jasno.