Ima na britanskoj televiziji jedna igranka pod imenom „Strictly Come Dancing", gde uparuju igrače profesionalce i poznate ličnosti u višenedeljnom takmičenju, na ispadanje.

Jedan nabildovani, popularni lik, prijatnog izleda i osmeha, pre i posle kritike, je na sebe navukao, parafraziram, ovakve reči najveselijeg člana žirija: „Vrlo jako pričanje priče, ....kao bik u sezoni parenja, ... ne čuje muziku, ne vidi partnerku....".

Sa druge strane I. Berlin opisuje i komentariše misli Max Stirnera u kontekstu korena i nasleđa Romantizma. Prvo se dotičem kraja ovog komentarisanja da bih se nadovezao na ovog gore bezopasnog igrača - Stirner je završio život u lundici, časno i konzistentno sa svojim razmišljanjima, kao perfektno miran, bezopasan lunatik.

Neko tamo je pokušao da usred bela dana, u centru grada, u glavnom gradu, naočigled punog autobusa izvede devojčicu od trinaest godina iz autobusa protiv njene volje.  Šta je hteo, taj neko, sa svojim saučesnikom, ne želim ni da razmišljam. Jer je suviše strašno.

- Kažu da smeh i osmeh pripadaju samo ljudima, da druge životinjske vrste i nemaju sposobnost "uviđanja" humora, "smešne strane svega" ili da jednostavno - nemaju, (ni neurološki ni sastavom mišića lica), ikakvu potrebu za osmehom. (Pažljivim posmatranjem nekih životinja sklona sam sumnjičavosti za takvu tvrdnju, neke od njih sasvim sigurno bar "izgledaju" kao da umeju da se "osmehnu" ). -

Đokondin zagonetni osmeh je verovatno - najslavniji i najpoznatiji osmeh na svetu. Vekovima već ljudi s neprestanom radoznalošću, divljenjem i zanimanjem gledaju u taj fini, mali, svetli osmeh pokušavajući da odgonetnu čemu se tako očaravajuće - osmehuje.

Istraživanja o smehu i osmehu kažu:

 "Nikom nikad nije uspelo da tačno utvrdi koliko se često ljudi smeju. Smatra se da se najviše smeju deca između pete i šeste godine i taj smeh povezan je sa igrom i komunikacijom tokom igranja. Kod odraslih je to znatno manje i iznosi oko 17 puta dnevno."

ili, matematika bajki

Pećina izgubljenih tajni

U seriji predavanja koje je Borhes održao na Harvardu šezdesetih godina, poznatih kao Norton Lectures, ovaj pisac “Lavirinta” je zastupao mišljenje da postoje samo dve vrste priča koje ljudi pričaju. To su priče o sudbini dva broda koji su zatečeni u nevremenu,

Atom

 E sad, valjda u 4000 znakova ne može da stane više od 3 grada, ili je ovo prvi nastavak, ili šta li - možda ni objašnjenje za naivne nije moglo da stane u 4000 znakova :-)

Srbija predgrađa, vaspitavana na balvanima i barikadama, nebeska i mitska Srbija, prepuštena sama sebi, očigledno nije u stanju da se samoartikuliše - baš kao što ni oni koji su propustili da se tom vrstom artikulacije bave na vreme u toj i takvoj Srbiji danas nemaju nikakav autoritet.

Između preambule Ustava, mantri o tome da "taj narod dole najbolje zna šta je u njegovom interesu", između višedecenijske politike zasnovane na:

1. nećemo 
2. ne damo i
3. ne pristajemo

i današnje želje vlasti da za vlastitu političku konfuziju krivce pronađu upravo u toj i takvoj Srbiji negde se, očito, zagubila i naša evropska budućnost. Konfuzne poruke ne mogu imati nikakav drugačiji feedback osim umnožavanja konfuzije.

Slovenački evropski poslanik i izvestilac Evopskog parlamenta, Jelko Kacin, upravo je evropskim poslanicima, Odbora za spoljnu politiku Evropskog parlamenta, predstavio osnovu svog izveštaja o napretku Srbije u približavanju EU.

Kako mi je, pomenutu osnovu izveštaja, g. Kacin, već unapred poslao, koristim priliku da to prosledim vama. Obratite pažnju na drugi deo...pa da popričamo.

Zajedno sa letom stižu i piknici, najomiljenija društvena disciplina na otvorenom u Sloveniji. Za dobar piknik su obavezni ČevapČiČi, pivo, prijatelji i poznanici, mravi i nenajavljeni pljusak u popodnevnim časovima. Cilj piknika je namumati se roštilja, pod izgovorom povratka u nedra Majke Prirode, u kombinaciji sa fizičkim aktivnostima. Ako još iscepate pantalone na izletničkim klupama, izujeda vas sve što leti i mili, deca fasuju bar po par uboja,  auto dobije izgled pobednika na turi Pariz – Dakar,  vaš želudac doživi mesoždersku komu, a koža dobije šarmantni reš izgled, piknik se smatra uspešnim.

Negde oko deset sati sinoć, Žmu je viđen kako se šunja transverzalom frižider-balkon. Ukeban je na pola puta i, uprkos trudu da mi pomoću falsifikovane potvrde dokaže da je u dvanaestom mesecu blagoslovenog stanja, oduzeto mu je dvesta grama sira, sto pedeset tanko sečene šunke i kesa kifli. Dobivši ostav, vratio se u fotelju.

Sve i svašta na ovom belom svetu ima svoj dan. Toliko toga se obeležava, da je već odavno godini usfalilo dana. Ali, od danas se konačno slavi i Svetski Dan Radija. Samo jedan dan pre Dana Zaljubljenih. Taman, jer kažu da ko je ikada na radiju radio, taj ga nikada zaboravio nije. Kažu i da se od radija teško ili nikako ne odvaja. Radio je ljubav večita. I to ja mogu da potvrdim. Ma koliko tehnika i tehnologija trčale ispred mene, ja ću se vazda osvrtati nazad i tražiti radio. Radio je bio prvi medij na kome sam radila i učila se novinarstvu, i nikad od njega nisam uspela da se odlepim.

Republika Srbija je svetovna država.

Crkve i veske zajednice su odvojene od države.

Ni jedna relegija  ne može se uspostaviti kao državna ili obavezna.

Pred Ustavom i zakonom su svi jednaki.

Malo je onih među nama koji bar ponekad nisu razmišljali, bolje reći maštali, o tome kako bi potrošili premiju na lotou. Među penzionerima, siguran sam, takvih ima najviše. Najčešći odgovori, verujem, iako empirijskih istraživanja nema, bili bi – kupio bi deci stan ili dao bi nezaposlenoj deci novac da započnu privatni biznis, zatim bi sledilo školovanje unuka, a tek pri kraju spiska možda bi se  našla i pokoja lična želja – supruga i ja otišli bi u banju ili na more. Mašta može svašta. Međutim, realnost je surova i penzinere u državi Srbiji ograničiava na razmišljanje šta sve mogu kupiti za 5.000,00 dinara, koje im je, uz veliku medijsku pompu, Vlada Srbije ovih dana uplatila kao jednokratnu pomoć.

Čim smo se Gaj i ja uselili u taj stan u staroj zgradi Bramford osetila sam onaj isti nemir što se prvi put javio još dok sam bila u katoličkom ženskom liceju. Sestra Veronika, naša vaspitačica, nama devojčicama, a sve smo bile u pubertetu, uvek je govorila o grehu i samo o grehu. Vas tako mlade i nevine Svevišnji voli, govorila je stojeći za katedrom namrštenog izraza na bledom licu, na kome se isticao dugački nos i prodorne sive oči. A Sotona? Šta vama nevinim devojčicama radi Sotona? pitala je. Nismo znale i u grobnoj tišini, strepeći, čekale smo da nam sestra Veronika kaže šta nama nevinim devojčicama radi Sotona.

U životu nisam upoznao ni jednu prostitutku. Bar mislim da nisam, jer ni jedna od onih koje sam sreo nije se deklarisala kao pripadnica najstarijeg zanata. Likovi prostitutki bili su mi znani samo iz literature i sa filmova. Međutim, za razvoj toka radnje romana koji sam pokušavao da napišem, neophodan mi je bio i lik prostitutke, odnosno po najnovijoj klasifikaciji profesija – seksualne radnice. Jeste da je to bio epizodni lik, ali bez njega se nije moglo.

Pokušavao sam interpolacijom, empatijom i misaonim gedankeeksperimentisanjem da sebi dočaram neophodni lik, ali nije išlo. Nemajući kud odlučio sam se na eksperiment in vivo.

Evo kako je to izgledalo.

ljakse

Nije on kriv, mlados' - ludos' + kućno vaspitanje, ali ipak...Met Derbišajer.

A eto, baš te 1986-e godine kada se ispilio mali Derbišajer, jedan fudbaler zakuca rukom gol njegovoj državi i posla ih na avion tačno na vreme, da ne propuste tih nekoliko sunčanih dana u domovini.