Nema ništa lepše od stepeništa. Ideš deset stepenika, zatim blaga krivina, pa dođe odmorište. Građevinari i investitori su na sve računali, za zgradu od četiri sprata plus potkrovlje, jedino nisu imali na umu da će neko stan koristiti duži period, faktor „komšija„ i da će stanaru značajan deo života proteći penjući se do stana, u mir od svakodnevne gungule. Već 24 godine prelazim 90 stepenika u jednom pravcu, onda možete misliti na kom spratu živim, i pored odmorišta, trenutke predaha upriličavaju mi komšije iako mi nije do odmaranja.

    Počesto znam i volim da kažem  „ja sam odrastao s’ magarcima“ pri čemu se prijatelji, vršnjaci, stariji sagovornici malo štrecnu negodujući da oni nisu to i to, a  na  moje  „nisam ni mislio  na vas„ se brecnu i okome na mene  „kako to nisi mislio na nas“!?  Onda shvatim da me oni  ne poznaju, moje detinjstvo, moj izvor...su im strani, daleki, nedodirljivi. A, ja sam stvarno odrastao s’ magarcima, tim  ćutljivim, strapljivim, inteligentnim, trpeljivim...i plemenitim životinjama koje su shvatale potrebe i zahteve čoveka dok se on

Ово ми је трећи онлајн растанак, али нисам огуглао...

 Остаће лепе успомене на већину овде, захвалност Војиславу Стојковићу и госпон Черу за велку помоћ на почетку, као и сећања на Мариопан, Тасу, Микелеа, Зликаку, Шарског, Једну реч... Косту Бабића, Принципесу, Спиридона и друге ИТ зналце, Феликса Крула, који су често разумели

Kao i druge EU ambasade u Beogradu, Britanska ambasada je javno podržala održavanje ovogodišnje Povorke ponosa. Kao što se kaže u saopštenju švedskog predsedavanja EU, koje se nalazi i na našem sajtu, "bilo kakva diskriminacija zasnovana na seksualnoj orijentaciji ili rodnog identiteta bi trebalo da bude osuđena i odbačena, jer nije u skladu sa osnovnim principima i vrednostima na kojima je Evropska unija zasnovana: jednake mogućnosti i ljudska prava. Svakom pripadaju sva prava i slobode proglašene u Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima, bez ikakvih razlika u bilo kom pogledu. To je sama suština evropskih vrednosti."

Poput mnogih i ja sam bio razočaran što je Povorka otkazana. Ljudi koji su želeli mirno da demonstriraju su izgubili. Oni koji su bili spremni da ih zaustave po svaku cenu, su pobedili. Kao što je moj švedski kolega rekao, bio je to tužan i čudan dan.

Dobrodošli u “Free Will“ kockarnicu.  Imate priliku da zaradite na igrama koje se odvijaju u vašoj glavi. Krupije je niko drugi do vaš mozak. Zvuči obećavajuće, zar ne?

U neko doba, neposredno posle Prvog svetskog rata, u Jabuku (Apfeldorf) u Banatu, tada čisto nemačko selo, dođe prosvetna inspekcija. Pre „Velikog rata" mali Nemci iz Jabuke išli su u mađarsku školu, jerbo im selo bilo ugarski dominion. Sastavni deo provere bilo je pevanje „Bože pravde" koju su mali Nemci, uz jak akcenat, ipak uspešno otpevali. Jedan od inspektora upita nekog od dečaka da li zna šta je pevao? Ovaj mu kao iz topa odgovori: „Das Razische Isten, áldd meg a Magyart (Racko Bože, spasi Mađare)".

U zelji da sa Indian Wellsa smanjimo broj blogova koji se svaki dan kace, a opet docaramo atmosferu sa stadiona, danasnji mec izmedju Djokovica i Andujara cemo uzivo pratiti preko ovog bloga, komentarisati sta vi vidite na vasim televizorima, i sta se desava ovde na terenu. Takodje mozete da predlozite pitanja koja bi postavili Djokovicu posle meca.

" Smeh je, recimo, umeće ili talenat, koji jako cenim. U stanju sam da volim zbog smeha."

Milan Nikolić

U roditeljsku kuću obično dolazim na Badnji dan i zadržavam se do osmog januara. Božić je zapravo jedini dan koji ceo provodimo zajedno. Štižem šestog, obično popodne. Pre nego što je moja sestra srećno otplovila na Kipar, odmah posle prve zajedničke kafe, usledio bi ritual preturanja slame i traženja darova ispod stola,

Pozivam vas da dođete na neku od putničkih tribina koje ću naredna dva meseca držati u pedesetak gradova na Balkanu. Iako je povod za moj dolazak objavljivanje nove knjige, ovo će biti putničke tribine na kojima ću govoriti o svom, sad već epskom putovanju biciklom koje je započeto 2011. kao krug oko sveta, ali se u međuvremenu pretvorilo u nomadski način života.

Žao mi je derbija. Iskreno mi je žao.
Kao dečak išao sam na utakmice redovno: na Marakanu sa tatom, zvezdašem, na JNA sa dedom, partizanovcem. Deda, bivši oficir i ratnik, bio je brži i ubedljiviji, pa sam prvo zavoleo Partizan. Od njega sam dobio crno-beli šal koji sam stalno nosio, bilo da sam išao na "sever" sa tatom da gledam Pižona, Duleta Savića, Šestića...ili na "jug sa dedom" da gledam Mocu, Zavišića, Trifunovića...

gost autor: enigma

23. maja 2006. Godine Spanjolska policija hapsi doktora Eufemiana Fuentesa i otkriva najvecu mrezu dopinga do danasnjeg dana.

Gustina dima u izuvijanom hodniku kojim se silazilo u srce kluba bila je tolika da sam se morao držati za zidove. Mrzim dim, zato nikada ni ne idem po klubovima. Ne znam kako sam se uopšte obreo ovde. Kada se prostor oko mene proširio bilo je lakše gledati, muzika je postala razumljivija ali ništa privlačnija. Jedino gore od zadimljenog  prostora je zadimljeni prostor sa odvratnom muzikom. Ipak iz nekog razloga sam bio tu. Silazio sam serpentinama u samo dno kluba, gde je bila najveća gužva. Uf, kako tek mrzim gužvu, sve te parfeme, znoj, feromone… Stepenice do kojih sam stigao naposletku, kojima se silazi na najniži nivo su bile kao požarne, strme i uzane a neki su se ljudi čak i peli njima u isto vreme. Vrućina je rasla kako sam se spuštao krug po krug, tako da sam brzo ostao bez košulje. Negde na krug do dna osetio sam da me neko gleda odozdo, u stvari sve vreme kako silazim.