Gost autor: Marko Omčikus

istoričar umetnosti, savetnik u Republičkom zavodu za zaštutu spomenika kulture, bavi se zaštitom kulturnog nasleđa

Pričа oko Nаrodnog muzejа sve više podsećа nа onаj tip vicа u kome se nа krаju i Bog rаsplаče.

Sve je vrаćeno nа početne pozicije. Doduše, početne pozicije su postаvljene pre deset godinа, аli su u međuvremenu neke pаre

U petak 21. oktobra 2011. godine „predstavnici studenata i Ministarstva prosvete i nauke su se usaglasili da: 1) Studenti zahtevaju suštinske reforme obrazovanjа do početka školske 2012/13. godine”. Iz ugla Ministarstva gledano, meni se čini da je situacija otprilike ovakva – oni nešto traže, a mi smo se saglasili da oni to traže. Da sam student, zaključio bih – mi zahtevamo, a oni se slažu sa time da mi zahtevamo.

   Prolog...

  "Posmatrao sam je s prozora, nije bila daleko pa sam mogao dobro da je vidim. Njen osmeh, ruke u vazduhu dok nešto objašnjava. Nešto je isijavalo iz nje, a ona toga nije bila svesna. Mogla je i da ćuti, isto bi bilo. Dva muškarca i jedna devojka netremice su gledali u nju i upijali svaku njenu reč. Sišao sam malo kasnije dole, njena nesumnjiva lepota nije bilo prvo što mi je zakovalo pogled za tu scenu. Prišao sam na trenutak, javio se kratko

 

 

 Rođena sam početkom avgusta, odmah posle Ilije gromovnika, koji skoro svake godine zagrmi i saopšti da vlada oblacima. Radujem se rođendanu iako je, nažalost, baš na taj dan pala prva atomska bomba više decenija pre mog rođenja.
 
 Pamtim sve moguće rođendane i jedna sam od onih koja ponekad iznenadi komšije čestitanjem. Takođe, tajnim pozivima porodici saopštavam ko bi trebalo koga da zove. O ovome, molim vas, ćutite,

Svakog dana oko dvanaest, volonterke Dženi, Kler i ja, kao i svi ostali stanovnici u velikoj Tanginoj kući, okupljali smo se na zajedničkom ručku. Izostali bi samo oni koji su imali časove u to vreme. Kuvala je najčešće Tang, a ako je ona bila prezauzeta ili odsutna nekim poslom, zamenjivala ju je Huong, kojoj je pomagala Ngen. Tang je volela da kuva, ali osim te ljubavi, u načinu na koji je preuzimala kuvarsku palicu od druge dve žene čim bi se vratila kući, ili čim bi završila sa intervjuima koji je u radnoj sobi često davala stranim novinarima preko Skajpa, bilo je više od toga. Osim ponosa što dobro kuva – a zaista je bila nenadmašna – bilo je tu nekog samonametnutog moranja, kao obaveza koju je morala da ispuni kao domaćica te kuće.

Za mene je, u toj njenoj revnosti, najbolje bilo oslikano ono o čemu mi je pričala o vijetnamskim ženama i modelu ponašanja kome su učene. Od njih se očekivalo da u kući budu domaćice i majke, a izvan doma, ako su bile zaposlene – poslovne žene. U svim njihovim obavezama, u ulogama koje su preuzimale tokom jednog radnog dana, morale su da budu doterane, ženstvene a, najbitnije, stalno osmehnute i tihe. Na ulicama je bilo veoma teško videti neurednu ženu, čak i kada su izlazile samo u kupovinu. Vijetnamska moda nametnula je stil koji je postao prepoznatljiv i koji nisam srela nigde osim u ovoj zemlji: haljinice kao za devojčice, koje su mi ličile na tinejdžerske školske unifrome, samo što su ove bile u raznim bojama i sa otvorenijim izrezima oko vrata, sa kratkim rukavima ili bez njih. Preko toga, u svežijim danima, oblačile bi strukirane blejzere, ili jaknice sa sitnim cvetnim desenom.

Некако је чудно ово лето у Србији.  Шпекулације око датума формирања владе подсетило нас је на чувену драму „Чекајући Годоа". Наравно, разлика је у томе да смо ми дочекали владу док Годо никада не дође.

Али време чекања је идеално за размишљања о разним темама и погодно да се ради нешто несвакидашње. Ја сам га искористио