Nekako mi je dato da sam vazda, na ovaj ili onaj način, svedok revolucija i kojekakvih ratova unaokolo. U svim zemljama u kojima sam živela. A živela sam u dosta njih. Ne mrdnuvši dupe iz Beograda živela sam u 4-5 različitih država koje su se smenjivale tom brzinom da je kovnica novca zaradila milione vazda štampajući kompletne nove setove novčanica sa nazivima novih država, novih pasoša i sličnih dokumenata. I kad se ceo taj tulim tamo završio ja se krenem ka Egiptu da malo dušu odmorim.  Kad, eto i ovi rešili da se bune.

                                                                      Da li pauk zna kako pravi paučinu?

Ostaću najmanje dve sedmice, sa više jednodnevnih izleta u neka okolna mesta, kao što su Vitlejem, Jerihon, Hebron, pa i Nazaret, Kana Galilejska i druga (kaže se: „sve je blizu Jerusalimu"), ali i jednim trodnevnim izbivanjem, radi posete jednoj srednjevekovnoj znamenitosti u Sinajskoj pustinji, u Egiptu.

Uz malo stvari koje nosim sa sobom je Veliki rat, od Aleksandra Gatalice, da čitam u avionu, ili uveče u hotelu.

Ali u avionu misli su mi stalno okupirane predstojećim boravkom u Jerusalimu.

Ta reprodukcija iz predsoblja više mi se dojmila nego sve druge (originalne) slike, u raskošnim ramovima, u prostranoj dnevnoj sobi arhitekte. S tim u vezi, sećam se da sam jedne večeri, uspavljujući se, rekao sebi da ću, kada postanem "svoj čovek", posetiti manastir sa postera, u dalekom Egiptu.

Tek sada mi se pruža prilika da to učinim.

Najseksepilniji muškarac koji nikada nije živeo

Jedna kuća se neočekivano pojavila u mojim mislima poslednjih nedelja. Nije to lepa kuća. Niti mi je ikada značila puno.

Nije mi jasno zašto se krajnje neodređeni spisak lepih želja naziva "planom". Nije mi jasno ni zašto se ispod naslova "Konkretni projekti i inicijative" ne nalazi ama baš ništa konkretno. Pa opet, imajući na umu da postoji kakva-takva šansa da nam se u jednoj od narednih vlada na mestu ministra prosvete nađe neko iz partije koja ovih dana za svoj prioritet proglašava obrazovanje, reših da se odazovem pozivu na javnu raspravu.

Dvanaest se "konkretnih projekata i inicijativa" nalazi u DS-ovom Planu za izlazak Srbije iz krize, a u petom poglavlju o obrazovanju (str. 31-38).

Treća tačka mi privlači pažnju:

Žarka Obradovića, sada već bivšeg ministra prosvete, ponajviše ću pamtiti prema jednoj od njegovih poslednjih izjava, koja je otprilike glasila: "Naše školstvo je na nivou EU standarda." Podsetio me na mog omiljenog ministra svih vremena, Tomicu Milosavljevića, koji je stalno tvrdio isto za naše zdravstvo. A kad ga čovek pita odakle mu ta ideja, on kaže: zakoni i propisi su evropski, statistički podaci prate evropski prosek… i sve tako nekako razne papire nabraja. Kad mu skrenete pažnju da je to tako na papiru, ali da to veze sa onim što se u praksi dešava nema, on kaže: "Pre mene nije postojalo ni na papiru!" (Baš tako, s uzvičnikom kaže.)

E, tako i ovaj, sada već bivši ministar prosvete. Za sobom ostavlja prosvetu koja je na papirima na nivou EU standarda, a u praksi se apsolutno svi elementi tog sistema za glavu hvataju i kose čupaju, i deca i roditelji i nastavnici.

Nekad se znalo “znanje je moć”. Sada nije tako. Sada je ko koga poznaje, gde ko ima vezu, ko se kako snađe. Ne spominje se šta ko zna i koju veštinu poseduje. Nekada su ljudi od poštovanja bili profesor, učitelj, inženjer, … a sada konroverzni biznismen, tv lice, pevaljka, … Reči moral, znanje i kultura kao da su staroslovenske i kao da su skoro izgubile upotrebnu vrednost. 

Volim da verujem da sat vremena gledanja ove Srpske Naučne Televizije briše celodnevni uticaj izloženosti TV Pink. 

Gost autor: St.Jepan

gosti autori: biljana pajić i coa smor

Sa svog četvrtog po redu međunarodnog takmičenja, Stuttgart Open Feis 2013, vratili smo se sa duplo težim koferima!

U brojkama je naš put u Štutgart izgledao ovako:
o Takmičilo se 17 plesača „Erin's Fiddle“.
o Oni su odigrali ukupno 96 solo nastupa, kao i 2 grupna.
o Od toga je osvojeno 9 zlatnih medalja, 9 srebrnih, 7 bronzanih, a pored toga smo imali još 49 drugih plasmana.

I tako, krenemo mi autom za severnu Holandiju, prva destinacija prekrasan gradić po imenu Marken, na ostrvu u moru, ali to i nije more, nego jezero, jer je još severnije pregrađeno, što i nije bitno za ovu priču. Ali, divan gradić, drugačiji od drugih delova Holandije, kuće mahom drvene i obojene u tamno zeleno, radionice klompi, idilični restorani, marine, brodići, ptice, uživancija.

Iz Amsterdama sam se vratila za BG autobusom. Putovanje redovnom autobuskom linijom iz Holandije za Srbiju traje 29 sati i do bola podseća na film "Ko to tamo peva", samo 72 godine kasnije i na dužoj relaciji (1760 km). Doduše, vozilo je moderno i ne kreće iz zabiti kao u scenariju Duška Kovačevića, već iz Amsterdama. Ali, cilj putovanja je isto Beograd, a i putnici liče, kao da su ispali iz vremeplova.

"Ti nisi normalna", kažu mi moji. I još "kako si preživela".