Svi komentari

Đilas kralj!!!!!!! :)

Konačno da neko nekome skreše u brk :)

Svaka mu čast na ovome

Ovo se zove rasizam, ali će većina to shvatiti kao divan humor!!!

Rasista... izgubio je moj glas

Kako se samo tamo neko nasekiro za naše Rome.A do sad niko nije ni probao da učini za njih nešto a kamoli učinio koliko Djilas.I da naravno da mu treba odgovoriti ovako ironično kad sebi neko može da dozvoli ovakav bezobrazluk.

Svaka čast Đilas. Pametan odgovor:

Признајем да ми

Rijetko mi se dogodi da usred bijela dana imam vremena setati gradom...sjediti u kaficu "u izlogu", promatrati ljude...ili samo buljiti u prazno. Danas je bio jedan takav dan. 

Kod Jarila sam se prisjetila godisnjice Mozartovog rodjenja i okacila link na stavak iz Requiema. Naravno...nije bas najveselije od Mozarta, ali meni je tada nekako pasalo. Kako to obicno biva, link je najvise djelovao upravo na mene. Palo mi je na pamet da ponovim gradivo vezano za posljednje trenutke ovog velikog umjetnika i procitam nekoliko njegovih pisama. Usla sam u knjizaru i pronasla Mozartova pisma....malo

Američke mame se spremaju da sutra obeleže svoj praznik, Mother's Day... Njihovi muževi nastoje da odole marketinškom pritisku da im u najmanju ruku poklone dijamantske mindjuše za taj dan,  dok će najlepši pokloni izaći iz radionica u koje su se ove nedelje pretvorile škole i vrtići. I baš u vreme najveće idealizacije materinstva, u najgledanijem jutarnjem programu u Americi, Today, ovih dana je gostovala "ozloglašena" spisateljica Ajelet Voldman - majka četvoro dece i  žena koja je 2005. podigla buru svojim esejem u Njujork Tajmsu u kome je priznala da "više voli svog

   Hteo sam da naslov bude drugačiji, konkretniji, otvoreniji, da bude sažetak, a ne nešto uopšteno, okolišno, sramežljivo, npr. “zašto ne smem nekom da kažem NE“,“zbog čega ne mogu da odolim lepim ženama“,“zašto mi je politika gadljiv, a od nje /posredno/ živim”,“kako to da svi imaju para, a ja ne“,“zašto ne prelazim semafor na crveno“, “zašto izbegavam svađe“, “zbog čega još trpim tapšanje po ramenima“, “zašto je linija nezameranja najpogodnija“….Možda bi ovim naslovima već započeo konkretnije pisanje, brže “otvaranje“, možda su sami naslovi odgovori ili ih ne želim, pa odugovlačim. Neću rešenje soptsvenih muka. Čudo koliko sam privikao na njih. Kada ću da ih se otarasim? Ali, to je druga tema.

Moja gošća: razmisljam

   Годинама је све изгледало таман онако како тереба гледано из удобности њене фотеље у којој је седела ногу подвијених под себе и донекле отсутно превлачила дланом преко леђа својих хировитих мачака. Под прстима је осећала разлику – крзна су била сасвим лична особеност сваке од њих и чак и

   Kako čovek može lako da se ogreši ne gledajući dalje od  dometa očnog vida , ne gledajući drugim čulima, uzimajući zdravo za gotovo, osudjujući ispravno i normalno, ne ulazeći u opravdanost, u dubinu, verujući da je ono što vidi to i ništa drugo, verujući samo sebi ili delu sebe, ne proveravajući sliku, pojačavajući ton u glavi  i pored šumova, upozoravajućih. Nezdravo je dugo biti u grešnom stanju. A, ja sam  skoro petnaest godina, grešio dušu, bio u zabludi, osudjivao…iako mi je isprva bilo nežno, skoro ganutljivo videti

          Oduvek me je oduševljavalo to što reči imaju ponekad i beskrajno mnogo značenja. Zato je, pretpostavljam, prevođenje uvek bilo veliki izazov za mene: otkriti ta značenja, odlučiti se za jedno ili dva, jer se sve nijanse jedne reči nikada ne mogu prevesti.
          Odrastao sam na dva jezika. Postoje delovi moje familije koji na srpskom jeziku ne znaju da kažu ništa više od „Dobro jutro gospodine Popoviću" ili „lubenica"

           Lophophora williamsi je jedan potpuno pitom kaktus, simpatičan, mali, bez bodlji, lenj -cveta tek kada dostigne veličinu ping-pong loptice, za šta je ponekad potrebno i tridesetak godina. Ako već gajite ovaj kaktus u saksiji, on će rasti znatno brže, počeće da cveta i proizvodi seme za tri do šest godina. Zbog osetljivosti i sporog rasta, sakupljači kaktusa najčešće iznova i iznova kupuju nove biljke, zamenjujući

           Nenaspavanog i prilično nesrećnog zbog povratka u tmurni Beograd, vest koja me je najviše zainteresovala je, bez sumnje, pismo koje je Sreten Ugričić uputio svom izdavaču i glavnom uredniku NIN-a. Ovo me pismo nije iznenadilo zato što sam osobito navijao da Ugričić dobije NIN-ovu nagradu. O NIN-ovoj nagradi, moram priznati, odista nisam razmišljao prethodnih nedelja, pomalo i zato što sam za to bio suviše zauzet, a ponajviše jer me ono što sam

.

Sa osobitim zadovoljstvom - moj prvi...
gost autor: Stjepan Mimica

Niste mazohista, niste egzibicionista, ozbiljni ste i obzirni, smatraju vas pristojnim, pa želite da tako i ostane. Nećete rusvaj i cirkus, grozite se publiciteta, drame, kakve bilo ljige... Užasavate se i visine i raspljeckavanja, slutite da ćete se, negde izmedju dvanestog i devetog sprata predomisliti, ne zanima vas nikakvo koprcanje i refleksna borba za vazduh, odvratna vam je pomisao na sopstvenu naduvenu i izgrickanu lešinu. Nikako ne biste da vas pronadju iskolačenog, izobličenog i tamno ljubičastog, i uz to (jer gubi se kontrola), skroz uneredjenog. A plaćene ubice? Taman posla! Ta žgadija - najčešće hvalisavi amateri - ili uzme novce i šmugme, ili sve zabrlja.