U sredu, 9. decembra 2015, Žikica Simić je odjavio poslednje izdanje emisije „Tajanstveni voz“ na Studiju B, posle punih trideset godina neprekidnog postojanja. U svom prvom uključenju mikrofona, Žikica je rekao ovo:

Tito je bio mag upotrebe moći slike, Đinđić je uspostavio imidž nasmejanog srpskog političara, Putinov marketing zasnovan je na slici o superheroju, dok će Obama biti upamćen kao neko ko je izneverio stvorenu/kreiranu sliku o Čoveku nade, ocenjuje Nebojša Milenković, istoričar umetnosti, govoreći o značaju vizuelnog marketinga

Vizuelni marketing državnika

Integralna verzija intervjua koji je za jučerašnji Kulturni dodatak Politike sa mnom vodila novinarka Gordana Popović

 Pogledajte fotografije mladog severnokorejskog vođe i samo na osnovu toga, bez ijedne druge informacije o njemu, lako ćete uočiti prirodu njegove vladavine, kaže Nebojša Milenković (1971), istoričar umetnosti i viši kustos u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine, potkrepljujući ovim rečima svoju tezu da slika koju državnik o sebi šalje uvek ima dublja, suštinska značenja. Milenković se već dosta dugo, kroz svoju kustosku ali i nešto širu društveno aktivističku praksu (bloger i aktivista) bavi ideološkim modelima i vizuelnim prezentacijama državnika i političara, i tvrdi da predstave koje ovi šalju o sebi nikada nisu nevine. Reč je o prvorazrednom materijalu, kako za psihologe i psihoanalitičare, tako i za sve koji se bave vizuelnom pismenošću i studijama kulture. Te slike svedoče o političkoj i ličnoj kulturi ili pomanjkanju iste, tvrdi on, a takođe puno govore i o demokratskim potencijalima zemalja na čijem su čelu ti vladari, o tome kakve su one trenutno ili kakve bi u skorijoj budućnosti mogle da postanu.

 - Tito je odlično shvatio moć slike, pa je njegov kult, mnogo pre ideološkog ili političkog, ustanovljen kao vizuelni kult – kaže naš sagovornik.

Baš u ovo vreme, kada je septembar bio samo pitanje trenutka, bilo je jasno da se bliži Kraj i da će Oni doći po nas. Tome su doprinosila jutra i večeri koja su izdavala varljivo još uvek vrele dane, jer negde predveče je toplotu presecala tanka linija hladnjikavog mirisa, koja je ujutru terala baku da nam, bar reda radi, obuče nešto sa dugim rukavima. Za svaki slučaj.

Mada, i bez te jedva jesenje

Kad bi neko samo mogao da mi objasni koji stanje ludila je trenutno na delu, ja bih mu jako bila zahvalna. U svom novinarskom veku sam se nagledala, naslušala i načitala takvih političkih bisera da bi me prepričavanje istih odmah odvelo na duži boravak u instituciji za mentalno uravnotežavanje. I sve razumem, i predizborne kampanje prljave i još prljavije, verbalna napumpavanja...sve ono što Vladimir Vojnovič sažima u rečenicu

Noćas sam se vratila u bračnu postelju koja me potpisom i državnim štambiljom obavezuje već četvrt veka. Razlog izbivanja je bio više no egzistencijalno opravdan, jer se radilo o opstanku dve trećine moje dece, mlađi sektor. Pomenuti su došli nama, roditeljima

Gost:  Amika - Milivoj Anđelković, književnik

Обично се сматра да је Интернет створио виртуелност. Истина је обрнута: виртуелност је створила Интернет. Уметници су одавно открили виртуелну стварност, она је само добила то име у наше доба. И читаоци, нагнути над књижевним делом, стварају виртуелне ситуације и субјекте који актуелизују смисао текста кроз различите интерпретације. Француски филозоф Пјер Леви сматра да је феномен виртуелности много шири и да превазилази границе информатизације и нашег времена, да је он суштинско обележје који прати људски род од његовог настанка и испољава се кроз тежњу за превазилажењем задатих оквира и временско-просторних одредница. Виртуелност, пише Леви, није супротна стварности већ је «плодан и моћан модус бивствовања, који даје замаха стваралачким процесима, отвара перспективе, дуби изворе смисла испод површине непосредног физичког присуства». Људски род је настао кроз виртуализацију и путем ње, тако да савремене промене могу бити протумачене као наставак процеса «аутокреације човечанства».

Gost: amika - Milivoj Anđelković, književnik

 Средина августа у Грчкој, на мору. Ни дашка.Онај тренутак зрелог лета када престане сваки покрет ваздуха а море се притаји, тешко и глатко све до хоризонта. Тек понекад се заљуља и занесе, пучином прође дрхтај, обалу оплакну два-три таласа па све опет утоне у непомичност и нирвану. Једино сунце непрекидно сјакти на празном, већ истањеном небу и као да се топи на усијаном хоризонту.

присет на тему . .УНУК - син од кћери, ја Наумов . . . брата Радокејовог

умислих, а она ние устела , Зорка, сестрамиодујака покојнога, да слику Наумову од још кад се оно Шербан изПариза  вратијо био уСело нам , па куму својему , берберу сеоскоме, намолово изглед му, поклонимо новосацком легату П, Бељанског и тако је на увид и шири даднемо да не тавори у мраку закључане дедовске куће препуштена мемли зидова, завеса,тепиха и црвоточног собног мобилијара јер ,убеди ме поводљивог да ако и ЊУ склонимо из куће биће то дерогативан чин према Претку и свему што нам је од њега у сећању везано за кућу некад животом пуну остало . . .

edit

Moje veliko, nepotrebno iskustvo

Bio je jun kada smo jedan moj prijatelj i ja otišli biciklovima na Andrevlje. Penjali smo se kroz šumu, a spuštali asfaltom. Uživao sam u povratku. Kada otpustite kočnice na biciklu odjednom poletite niz strminu, nečujno i lako, a vetar struji oko vas i miluje vas po licu. To je božanstven trenutak u kome za momenat dobijete osećaj slobode koji vam ispunjava grudi.

Baš u jednom takvom trenutku sam pao. Možda sam suviše brzo ušao u krivinu, suviše kasno počeo da kočim, možda sam za trenutak zažmurio i prepustio se onom divnom bestežinskom stanju kada naglo poletite dole, niz asfalt. Ne sećam se, možda se desilo sve to zajedno. Ono čega se sećam je da već sledećeg trenutka pokušavam da povratim dah. Oslanjam se na ruke i hoću da se odignem.

Nerado se upuštam u pisanje posta koji se može smatrati političkim u ovo predizborno vreme.

Ali , evo pišem pa šta bude da bude.

Proveo sam neko vreme ( mada ne mnogo , moram da priznam) pokušavajuci da nadjem neku statistički relevantnu korelaciju izmedju ko je bio na vlasti u Srbiji u neko poslemiloševicko vreme i osnovnih ekonomskih parametara kao GDP growth, nezaposlenost,broj novih škola, strana ulaganja  itd i nisam našao ništa (

Početak sudjenja Aleksandru Mitroviću (2 održana, pa odložena ročišta krajem 2015. godine) po svemu sudeći će ući u istoriju srpskog pravosudnog beščašća.

Aleksandar Mitrović je optužen da je 18. jula 2013. oko 23.30 džipom BMW X5 u Ustaničkoj ulici usmrtio Andreu Bojanić (17), a zatim pobegao s mesta nesreće. Mladić se dva sata posle nesreće, u pratnji oca i advokata, predao policiji.

Prvo ročište je održano 23. oktobra 2015, dakle dve godine i 3 meseca nakon počinjenog krivičnog dela, ali je zbog zahteva odbrane za dodatnim vremenom radi analize novih